ЧОВЕК ЈЕ ОНО ШТО ПАМТИ

Новица Ђурић, /РОМАН ТИ ПРИЧАМ/, Српска књижевна задруга Београд, 2014. године

         Човек је оно што памти. То је истина о сваком смртнику, а поготово песнику.Не може се знати по ком кључу је памћење нешто издвојило и запечатило, а нешто друго избрисало, као да га није ни било.То је једна од тајни нашег идентитета.

         Оно што песник не може да заборави постају и мотиви око којих је саденут и који најупорније траже да дођу до речи.

Једну такву ниску нанизао је из свог памћења песник Новица Ђурић у лирској исповести коју је насловио Причам ти роман.

         Реч је о истинитим, личним доживљајима о којима песник зна више од икога, зато их и исписује не осврћући се наоколо и не угледајући се ни на кога.

         Имена су права, ликови стварни, догађаји истинити, али транспоновани и поверебни хартији, добијају нови, виши смисао.

         Тако се песник на најбољи начин одужује и својим најмилијима и своме животу.

         Када бисмо реченице у овим медаљонима преломили као стихове било би очигледније да је реч о песмама, а и без тога видно је да су то својеврсне песме у прози.

         Поезија остаје насушна, а говор о поезији сувишан, готово као вид скрнављења, као додатак који поезија избегава.

         У време у којем се говори о крају књиге,кад се више гледа и слуша него чита, кад језик није ни „кућа бића“ ни „кућа народа“, него само средство комуникације, Новица Ђурић свој глас надодаје на гласове песника који су му претходили остајући непоколебљиви верник поезије, одан песничком братству и позвању и то у часу и баш тамо где се чини да је народ ту кућу раскућио и из куће прешао у кућару.

         Упркос томе још увек „оно што остаје утврђују песници.“

         А вера у поезију је већ победа поезије и поезија сама по себи.

Матија БЕЋКОВИЋ