ЊЕГОВО СЕ ЗНАЛО, О ЊЕМУ ТЕК ЋЕ СЕ ЗНАТИ

Драгомир Брајковић

Пише.Новица ЂУРИЋ

Као да би јуче када сам се договарао са Драгомиром Брајковићем да уприличимо промоцију моје најновије књиге поезије "Јави ми да сам жив".
Јуче у сумрак зазвони ми телефон:
"Јанко овдје... Умро је Драгомир..."
Драгомир. Брајковић. Пјесник. Писац. Пријатељ.

Пријатељ са мог кућног прага.

Злу слутњу преточио у стихове.
Пјесник који је омеђио вјекове.
Путник из Писане Јеле.
Палим свијеће испод његовог златоустог неба.
Призивам сјећању моје ријечи које изговорих 9. јуна 2008. године на нашој заједничкој промоцији књига, издања Књижевне задруге, у салону Рибница у Подгорици.

О књизи Драгомира Брајковића «Моје се зна»

Брајковићев крајичак неба

Најновија књига «Моје се зна – казивања из Писане Јеле» песника Драгомира Брајковића потврда је не само зрелости, него и песничке мудрости коју је сабрао и стихом исказао у овом рукопису.
Реч је о песми са кућног прага, плеви, стогу, златној пређи која је омеђила векове које је злом слутњом у причу преточио песник из Писане Јеле Драгомир Брајковић.

Скоро да сам сигуран да је стиху само топло и најтоплије кад о завичају проговори и неретко крикне.
Оловка је била предодређена да буде једина играчка и оружје, јер је, како и сам Брајковић каже, није носио «у мали џеп ђе се оловке носе, но до срца...». Кад такво перо или оловку умочите у срце шта год да напишете мора бити особено и препознатљиво, чува се од пука и остаје задовек да сведочи како не изгину слово о завичају и човеку у њему.
И доћи ће време да се и за оловком поново зажали, ако не буде исцртавала и повезивала она стара и нова предања о вери у реч, о вери у човека, о вери у веру...
А у Брајковићевим песмама није пукла пушка у 23 слике, већ оловка. Она је та која је прескочила праг, и урезала у таванице и чађаве греде све кашике, оброке, и нејач која се ту прехрани. Песник оживљава прећутане речи и плаши се, јер из «луде руке и празна пушка опали».
У Брајковићевој поезији оловка и реч су што и Мандушићу џефердар – јединствене и као да друге, сличне нема у другом песништву. Све његове речи су пукле, остале и трају, верујући да је међу децу унео дар а уклонио им цев.
С песмом Брајковић је давно бануо у наше сећање како не бисмо занемели и заувек закаменили.
За велике писце не постоје велике и мале теме, велики и мали мотиви, па су зато и песме «Похвала муви» и «Док си, муви, ону похвалу у перо хватао» рефлекс раскошног талента који уме да препозна све оно што му као зуј муве дотакне надубља песничка чула.
Сличног дамара су и казивања у песми «Кошуља» у којој се песник присећа времена у којем је било више људи но кошуља, док у песми «Капа», о капама из свакога рата, Брајковић говори истину кроз векове – «Ниђе ко у ропству, мање народа/а више капа/ свако се држи свога/ само Срби под неколике капе...», питајући се не без разлога «има ли више Срба или капа/ и какви смо кад под једну капу не стајемо».
Читајући Брајковићеву, не само ову књигу, већ и бројне претходне, посебно «Крваву свадбу у Брзави», могла би се прецизно исцртати карта свих његових сеоба. Ходио је свуда, али увек се враћао завичају. Тако је овај путник, када је «ономад у варош сашао», схватио да је све као што «пређе бијаше», да га нико не чека, никоме се не нада и да је од злата јабука једина која га у завичају дуго и жељно чека.
Скоро да нема песника коме је и ово јуче и ово данас било потаман. Разлоге свих патњи, туга и несреће народа свог, Брајковић покушава објаснити кроз предсказања и белеге, верујући да ће овај данашњи кијамет, ова љепота која није без неке, нестати у сјају молитвених свећа и да кад код звона да зазоне, звоне на вакат.
Можда ретко коме, можда човек таквог пријатеља и нема као што се песник песми повери, па и не чуди што Брајковић стиховима признаје да је и сам ко свећа «горио и сагоријевао» да се сасвим не угаси како оно што збори не буде бадава и не оде у ветар. Да остане у стиховима, у темељима храма, да потомцима светли, да им греје душу и да на вечном пламену и своје свеће зажижу.
Брајковићев крајичак неба се зна у који верује да ће да му се осмехнути, да ће га погледати, да ће му неко свећу запалити и том светлошћу обасјати оно што ће можда тек доћи. (Подгорица, 9. јун 2008.Ресторан Рибница)

/ Подгорица, 30 новембар 2009. Магазин Српске новине /