 |
| Детаљ са промоције у Херцег Новом |
/ Оливера Доклестић
– „Црно-бијели градови“, 2009. године /
Људи који су обиљежили оно доба – Свети Сава, краљ Милутин, цар Душан,
царица Јелена и многи други српски светитељи, „приморали“ су српску списатељку Оливеру Доклестић да
о њима „проговори“ у књизи.
Да
сведоче о оном земану и о богољубитељима који чувају свето тројство и претачу
предања зарад потомства.
А
да би човјек негде и стигао, он крене као путописац кроз време и своје трајање,
пажљиво одабирајући трагове и записе из времена у коме је човјек био приклоњен
крсту, правди и љубави према ближњем свом.
Јер, ближњи није само род и човек, ближњи је време у
ком су створене све наше светиње, наше писмо, у ком су кршени сви наши будући
путеви, они Господњи.
На
том путу поодавно је Оливера Доклестић - од свог међаша, до Јерусалима.
А
како нема пута, времена и простора кроз који човек промиче а да није ратом
омеђен, човековом крвљу, тако и ова списатељка, носећи у себи рану страдања
њеног народа кроз бројне ратове, где год да бејаху и јесу, па и јерусалимски, по ко зна који пут спознаје истину о лажној
безбрижности човека под било чијом заштитом, осим Божјом.
Како
је најтеже сетити се, а потом зналачки исписати познате истине, онда се мора
одати признање Оливери да је крв не само "знак распознавања", већ и
да су у сваком веку бројна пролећа попут онога из
1999. године - "суморна, и крвава, и болна, и несрећна, и патна, и
жалосна".
Скоро да сам сигуран да нема земље у
којој није разапет Христ, увек невин и безгрешан, као и да нема земље у којој
није Христова крв потекла, суза његова канула, али је, како каже Оливера,
"осећај срамоте сада нешто другачији".
И
заиста да није Дантеове "Божанствене комедије", ова са Српским
народом под Божјим сводом била би записана као "Трагедија Српског
трајања".
А
да заиста постоје црно-бели градови, доба светлости и таме, за њихове житеље,
сведочи и мостарска прича Оливере Доклестић о
тројици пријатеља - Србима, Хрватима, муслиманима, који су с цветањем јоргована
Мостаром друговали и севдалинке певали, а није познато, чак ни ауторки, да ли
су априла 1992. године, када је Неретвом стигао црни талас, наткрио Мостар,
пуцали једни на друге, рушили крстове једни другима, "објесили Алексу Шантића и бацили га у валове
Неретве..."
 |
| Ректор цетињске Богословије Гојко Перовић и Новица Ђурић |
А човек је у светлости приклоњен
Божјем науму, па је скоро остало као необјашњив феномен како то олако се одлучи
да на прамену таме полети у неверје, на другог човека, на туђе крстаче и
светиње. А где год да се нашао и шта год да је урадио, тек се Божје присети
када му се казна најави, опет верујући да је мимо Божје воље као и да Бог није
на сваком судилишту.
Како је књига Доклестићеве
"Црно-бијели градови" драмски запис, то и не чуди што се управо књига
завршава драмом "Бијели голуб превлачки".
Реч је о позоришној представи у
четири чина, за славу и сећање на 1219. годину, када је Свети отац Сава основао
Зетску епископију у манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци.
Не случајно, Оливера Доклестић кроз
уста Светог Саве проговара – "Свеблаги Господе, пошаљи мом народу српском,
благодат Твог Светог Духа, да оснажи му духовне силе, да не лута од немила до
недрага, да не тражи пријатеље у онима који му крвавим очима сијају... Учини да
поново прогледају заблудјели... Не радите о глави, једни другима, брат брату!
Чувајте свој језик и своју цркву. У њима лежи тајна вашег вјековног постојања.
Нека сви извањски утицаји, Истока и Запада, пређу преко вас. Ви будите мост,
учите од других, али не дозволите да вас мијењају."
И заиста, и у црно-белом свету човек
не би смео да буде само обећање, већ да љубећи
мошти својих светаца присети се да је човек, хришћанин, и да вољом Божјом и у
злу и у миру буде и остане човек.
Новица Ђурић
/ Херцег Нови, 16.12.2009. године /
Нема коментара:
Постави коментар