ВЈЕРА ЈЕ НАША СВЈЕТЛОСТ

СВЈЕТЛОСТ И МОЛИТВА СУ ТВОЈ ЈЕДИНИ ПУТ

Ваше Високопреосвештенство, Господине Амфилохије,

Предсједниче општине, господине Брајушковићу,

Часни оци, драга дјецо, даме и господо хришћанска,

браћо моја – господо колашинска!

         Пресвијетли Владико, мени недостојном и грешном данашњег позива не замјерите ако ми о оцу цркве наше Светом Сави, и  његовом оцу Светом Симеону промакне и нека ријеч којој се није дало.

         Данашња прослава доказ је да смо ријечима дали замах, а духу снагу да додирнемо топлину девет стотина година од рођења Стефана Немање кога славимо као Светог монаха Симеона и Растка Немањића, монаха Светог Саву. Захваљући њиховој руци то смо што јесмо, и одупријесмо се да не будемо оно што нијесмо. Тако смо сачували лица наших икона са којих се чита Божја истина, љепота, љубав, радост Божја, најсвјетлије у божанству – стопе светог Симеона и Светог Саве.

         Како је и ред, Божји и Људски, изговорићу неколико реченица о оцу Немањи, а онда о сину Растку.

         Шта је друго раб божији до небогледац који вјерује и моли се њима на небесима, јер све човјеково, осим на земљи и у земљи, је на небесима, како је, дубоко вјерујем, рођењем предодређено ко ће земљом таворити, а ко небом господарити.

         Само неботворац и његови свети небоходци након што узнесу земљу до неба, имају моћи да спусте небо на земљу па се ми небодаримо захваљући нашим свецима, понајприје Светом Симеону и његовом небодариваоцу Светом Сави.

         А Симеон је учио Саву како земља припада народу да би народ постојао и опстао на земљи родиљи и земљи плодиљи.

          Прво је отац повео сина за руку, а онда је син вратио оца након што је Симеон заветовао да човјек мора остати у свој земљи како би земља била наша, како би је оплодио и око ње окупио све своје земље. Зато је са Свете горе мошти монаха Симеона 1208. године Сава пренео у манастир Студеницу у коме се и данас налазе.

         Као мало ко, Симеон је зидао народне куће – свете цркве наше, задужбине  у аутентичном српском стилу познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима градња манастира Ђурђеви Ступови у Новом Пазару. Поред ове древне светиње, Симеон је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.

         Управо и ми данас уз ово подсјећање освјежавамо памћење да је он био и велики жупан Рашке, родоначелник владарске династије Немањића и творац моћне српске државе у средњем вијеку.

         А син, Свети Сава, који је продужио очеву молитву овдје је благосиљао, ваздух, земљу, ријеке - све гдје је крочио,  и данас те биљеге разазнајемо, тако што се одазивају на име - Савина стопа, Савин штап, Савина греда, Савино ждријело, Савина вода, Савино седло, Савино точило, Савин пропланак, Савин лук... Све Савино како би било наше.

          Има и оних несрећника који би све Савине знаке и биљеге  избрисали иако је Светосавље духовна зрелост нашег народа.

За њих бих најрадије свијету рекао да су ничији, али свијет се не да тако лако преварити. Такви и историји покушавају да промијене лице. Мијењају истину за лаж. Хоће да оно што није прикажу као да јесте. А ни то што записују не да им се. Хоће да буде оно чега нема, њима на част, а прецима и потомцима на бруку.

         Хоће да живимо као плотина између свјетова, да се свако мало урушавамо, сопствену снагу да подаримо узалудности, а памет усмјеримо у инат. Хоће да смо свакоме по потреби, а себи низашта.

         Па ко смо онда ми - пожутела сламчица која раздваја два пространства. Ко се боље загледа с обе стране ње видјеће себе и схватити зашто смо ми најнесхваћенији народ на свијету. Колико до јуче то нам и није било важно.

         Потом заборависмо на себе и одрекоше нас се и други. Шта ће другима ништа, они и онако у свом дворишту имају тога на претек од вајкада.

          Насрљали смо се кроз вјекове да нам и дан данас по свијету ципеле сакупљају. Нека их тамо гдје се затекну. Нека, можда у неки вакат и оне саме проходају, па нас застиде. Када ми нијесмо корачали, нека оне у свијет разумом крену. Када већ нијесу на ногама, нека остану плочницима, путељцима, ливадама... Да дочекају нас како се не би у овом свијету до краја погубили. Да се неки нови путници не загубе, да се не осврћу уназад, јер то што иде иза наших леђа је вријеме и живот који се не да зауставити и вратити унатраг. Зато је и Свети Сава просуо свугдје плодове свога служења да његови следбеници иду најодабранијим путем у живот.

         Има ли икога ко није осјетио радост свјетлости његове, онога што нас је уздигао да Божимо и Божје радости поклањамо једни другима. Има ли у човјеку било шта што не личи на оца свога, а духовни отац свих наших отаца је Свети Сава.

         Он нас је именовао Божјом вјером, крстио Његовом свјетлошћу и залио светом водицом са извора.

         Наше је знање малено да спознамо све Симеонове и Савине поруке и поуке, јер човјек је само сјенка без душе уколико га Божја рука није миропомазала, јер све осим те свјетлости, коју је спознао великан Ловћенски, Пустињак Цетињски, није вриједно било које мјере, понајмање Савине.

         То што се данашње вријеме мјери ничим зарад никога грдно је судилиште које пита - гдје је Метохија, Косово, које је пита ко је тај у Црној Гори ко хоће да је Бог па неће Саву за просветитеља, ни за свједока истине.

         Да је среће, а срећа је зачарани круг, Свети Сава је узвишени примјер свом народу како се препознаје и додирује оно божанско у човјеку. И да не би тумарали свијетом морамо да знамо да Свети Сава није бајка, прича иза огњишта, мит... Свети Сава није ни Растко Немањић, јер тога Растка је оставио онога трена када је отишао на Свету Гору, тамо се замонашио и проходао божјим стазама, којима се, потом, вратио монах Сава. Вратио се да нас уведе у тајне истине да би били истинити у свему што кажемо и  радимо.

         Све што је до сада изговорено о Светом Сави, било је слово о његовом народу, језику, писму, вјери, о ономе који је на њега показао, а потом положио на нас крст свој. Од тада се ми зовемо по вјери, по крсту казујемо се дјеца његова. Савина Дјеца. Ми смо следбеници његовог учења и завјетници његове мисли...

         Сава је створитељ, просветитељ, молитвеник, Христов следбеник... Он је вјечити путник који је постопао сваки педаљ земље наше, па сада ко корача Савиним стопама добро чини, добру се нада, добром дарива чак и оне који се на њега камењем бацају .   Бацаху камење баш као на новог пустињака цетињског, нашег свијетлог владику Амфилохија који њедри и крилата Светосавље па су зато све каменице, опака ријечи леденице испаљиване право у митрополита не би ли тако погодиле – Савино срце.

         Можда још нисмо свјесни како би један разноимени народ могли с правом именовати као Савин народ чиме би једнородну браћу измирили под крстом, онако како се сви који се крсте називају Христов народ.

         Истина је, дуго је требало Светом Сави да се са Савине воде, преко Лучке горе, и ждријела спусти до Града на Тари, јер зна се, иако није записано, да Свети Сава није имао личну карту, ни пасош, а стизао је путевима Господњим. Зван и незван. Једино у завичај је морао бити позван, баш као и ја.

         А када се појавио Сава ми више не бринемо одакле смо, од кога смо, по коме ћемо се казивати. Само понеки у то нијесу вјеровали, јер шта ће им Сава када су они прије њега Бога видјели, а да га је Свети Сава и видио он за то нема доказа... Међу оним истинама које је сачувао народ је и ова – шта би имали да нам није било Немањића?

          Свети Сава је свом роду даровао тајне Христове, али ми Срби нијесмо настали доласком Светог Саве. Било нас је и прије али нас је он први пописао и у књиге рођених уписао ко смо, и од тада до дана данашњег, и тако до нестанка свијета пишемо се како Сава каза. Онда у молитвама, на Хиландарском камену темеља нашу цркву, крсти је Српском и завјешта да у Бога вјерујемо, да се описменимо, обратимо, изговарамо молитве на српском језику.

         Свети Сава је задужбинар као и Симеон, градитељ, архитекта. Градио је манастире и цркве широм српских земаља, и ван њих, од Дунава до Јадрана, од Паноније до Палестине и од Сент-Андреје до Хиландара. Свети Сава је државник и дипломата још увијек вијек испред других. Он је први укоричио српску књижевност. 

         Свети Сава је дунуо у душу Српског народа баш онда када се у длаку гледало гдје ће превагнути - истоку или западу, па када је подигао камен и рекао ово је темељ ваш, међаш између Нас и Њих и тај камен све до данашњих дана уграђујемо у темеље наших цркви и храмова и том његовом руком сазидасмо све до оног на Врачару гдје му мошти сијевнуше и небом загосподарише, али и овога у Подгорици у част Христовог васкрсења. Од тада до данас небесамо недостижни другима као небески народ.

         Свјетлост је донијела све што на овом свијету имамо. Прво је из таме изгнала воду, затим травчицу, па цвијет, па човјека, пчелицу, птичицу... Од тога преображења све што расте, дише, цвјета и опстаје захваљујући свјетлости. Божјој свјетлости. А онда је та свјетлост донијела Саву.

         Свјетлост је бабица свих порођаја на Земљи, и не само на њој. Она је Сави освијетлила пут, којим мудрост доноси и преноси кроз вријеме.

         Та је свјетлост освијетлила човјеково лице онога трена када се три пута прекрстио и почео молити. Тако је Савина свјетлост постала молитва душе. Свјетлост молитве... Из молитве је све наше израсло... Савине молитве су наша прва молитва. Прва која је завирила свугдје и не би је страх. Тек након тога ми схватисмо како је молитва самоодбрана. Мајка постојања. Смисла слободе, свјетлост гдје год се тама укаже, извор... Молитва је брана изнад провалије, претеча свих звијезда и сазвежђа, универзум...

         Слобода је у свјетлости пламена свијеће и изговорених ријечи, а наша лица се огледају у његовом сјају. Јер, само Божја свјетлост нема тмине и она је избавила човјека, уздигла га и рекла:

         „Ходај, свјетлост и молитва су твој једини пут”.

         Ако скренеш, тама је твоја судбина – то није рекао Бог, то је запамтио човјек.

         Радујем се свему гдје се добро одазива. Најсрећнији сам када у мом Колашину скидамо прашину са корица и свјетлости уздижемо част своју. Јер није Свети Сава овуда случајно ходио. Будимо уз њега и тиме ћемо увијек бити уз народ свој, међу народ као међу упаљеним свијећама за добро, напредак и здравље.

         Вјера је наша свјетлост. Историја наша је свјетлост. Добро је наше свјетлост. Истина је наша свјетлост... Сви наши дарови свијетле и када чамују, јер су благословени Симеоновом и Савином руком. Дај Боже да тако буде на многаја љета. 

/ Бесједа на Светосавској академији, Колашин, 25. јануар 2014./