С ПРЕЗИРОМ, ГОСПОДО МОЈА!

ДЕЧЈИ ПИШТОЉ И ПОЛИЦИЈСКА ЗВЕЧКА

 Шта да ради жив човјек, Господе? Шта да ради човјек, Господе, када му раде о глави? Да ли да спашава своју или њихову главу? Цијену своју знам, а Они своју нека полажу по плочницима од образа подгоричких улица. Говорио сам и себи и другима, неће Они, не би Они... И они су нечији... синови, унуци. Имају и они трага. Сада..? Сада више ником ништа не говорим и не питам чији су. Јер, пред Богом не могу да посвједочим ко су и за кога раде. А њихови клонери увјеравају да је у духу Пакта за стабилност знати само ове двије „стварчице “! Чеговић си, то је одиста анахроно и није у складу са свјетским „моницизмом и европским „шредизмом“. Но, то је прича о којој Они треба да размишљају у својим кабинетима. А ја моју морам да испричам како бих спасио душу своју. Не зарад ни Ових, ни Оних. Зарад Божје правде и онога што, према заслугама, сустигне човјека прије или касније.

Била је то ноћ за памћење. Иван Стругар одбранио титулу првака свијета у кикбоксу. Био сам срећан. Са својим пријатељима прослављао сам величанствену побједу шампиона Стругара.

Би вријеме да кренем кући. Код пет момишићких солитера зауставише ме неки момци у шареним комбинезонима. Након уобичајених поздрава и отпоздрава „шаренцу" дадох документа. Погледа их, завири и упита: „Имате ли што од оружја?“. „Немам“, рекох.

Падоше ми документа, а њему као да паде мрак на очи. Поодмаче се и поисправи „силан јунак“ окружен са још неколико „шаренаца“ од којих један држи „калашњиков“ пут неба, а други пут асфалта. Видим ја да је тренутак када треба припријетити и Земљи и Небесима. Нијесам им невјешт. Тренирају нас по неколико пута у току једне ноћи. Кад их видим, ништа ново. Буде ми ново кад их не видим. Скоро сам се питао има ли ико у Црној Гори, посебно у Подгорици, а да не носи ове шарене униформе, плаве комбинизоване или дводјелне. Схватим да је на сцени полицијска демократија и да је већ двије године Главном газди неко наредио да заведе полицијски час и да је тај исти заборавио да га укине.

С прсима испред главе, Боже, приносим ти тај лик на дар, „шаренац“ ме поново приупита: „ Ја вас питах имате ли што од оружја и ви ме слагасте, а шта вам је то у каси?“

„Пластични, дјечји пиштољ с којим се игра моја кћерка“, кроз смијех одговорих.

„ Дај! Излази из кола! Стани уз кола! Претресите му кола“, јуначки, ка соко, каза  полицијски кабадахија с пријетећим погледом.

Видим ја, однио ђаво шалу. Питам хоћу ли да стављам руке иза главе и ноге да ширим.       
„Не вала“, рече неки иза мојих леђа. Шта друго но да се јаду чудим и смијем. Потом, ипак, зебем пред сазнањем да је посриједи колективно сљепило.

Један уљудни „плавац“, који је касније правио и службену забиљешку, позива и

општава   му   да   је   „ухваћено“ сумњиво лице са пластичним пиштољем. Чујем глас тог мудраца, народу није непознат: „Приведите га у станицу да видимо о коме се ради и одузмите му пиштољ!“

У подгоричком Центру безбједности уписују генералије, одузимају ми дјечју

играчку - пиштољ и дају потврду. У праву су, шта ће мени, озбиљном човјеку, дјечја играчка. Нека је тамо. Сада је на правом мјесту. Нек се играју дјеца са играчком, са пиштољем моје кћерке као што се поодавно играју са Уставом и свим људским  и  грађанским правима и слободама. Очито, ништа нијесу научили из поглавља „Лична слобода и права“, гдје се између осталог каже да се „јамчи достојанство и сигурност човјека“.

Но, зашто ја њих подсјећам на нешто што им је забрањено да штите.

Присјећам се и ја, док сједим у соби број 5, Центра безбједности Подгорица, неких људи из врха црногорске полиције. Присјећам и провјеравам ко би то могао бити толико пакостан.

Да није можда онај који је клечао на кољенима и плакао по комшилуку молећи мене и колеге да га министар поново врати јер није ништа згријешио. Повјеровасмо му. Молисмо за њега и би нам молба услишена. Ено га сада, општинама командује. Али не вјерујем да је то заборавио и да је то он наредио.

Хвала ти, Боже, да није можда онај високи, највиши, ка смрча, који ми је живот узимао да шапнем коју лијепу ријеч о њему код председника, сјетиће се код којих. О другим стварима другом приликом. Ма, не би ни он.

Па ко би могао бити?

Знам да није ни онај вељи полицијски функционер којег сам прије вељег пада водио за руку од канцеларије до канцеларије док га не ухљебисмо. И њега, као и претходнике и још понеке, ухљебише као добре, провјерене, корјените Србе. Уредише им то како то може Србин - Србину. Послије исти рекоше да нијесу то Они, а и ти да нијеси тај. Тако себе уписују у извидницу, са назнаком - одричем се себе!

Безријечју није мјеста гдје се гази по човјеку. Човјек је погажен ако се не успротиви. А успротивити се једној пониженој страховлади је најчасније учинити презиром.

Презир! Презир!

Киша поново нервира и провоцира наше душебрижнике. Очекивати је да даждевњаци измиле и кидишу.

А ти, народе мој, с презиром!

С презиром, Господо моја!

(Дан, 2. април 2000. године, страна 15, након хапшења и привођења Новице Ђурића због играчке - пластичног пиштоља)