КО ТО НИЈЕ ХТИО ДА СВОЈОЈ ДЈЕЦИ ИСПРИЧА ИСТИНУ

ПОМОЗИ БОЖЕ ДА БУДЕМО ЉУДИ

Сада без престанка у јастук као перје сакупљам несаницу. Наслоним се на минулу ноћ и поново пребирам снове, сјећања... Призивам и покушавам да се сјетим свих наших пријатеља и непријатеља из Историјске читанке. Странице пожутјеле, исхабане а пријатељи изблиједјели, као да су нестали. Увијек једно те исто питање: - Како то нигде у нашим школским текама није било записано ово што нам се сада догађа и за-што је много тога прикривено, а вјековима нам се понавља?

Зашто? Ко то није хтио да својој дјеци исприча истину?

Вјекови су требали да протутње па да се пупољци Косовских божура расцветају у нама. Исто толико смо били слијепи па тек онда прогледасмо Скамењеним очима. У нашој колијевци други су њихали децу, а ми коров хранили и камење клесали. Камен за под главу и камену пирамиду за изнад главе. Тек толико да нам камени крајпуташи свједоче да смо и ми ту некада живјели. Сада ми се чини као да живјели и нисмо. Жи-ви а мртви, да ли је то живот достојан наших предака?

Као да ми је једино преостало да пред зору сакупљамо несаницу. Видим како свијетле кости наших мученика. Свијетле и коре, опомињу и зову. Јаук се преломио. Раздробио чеоне кости. Скадром потекли пото-ци из дојки Гојковице. Теку, а мој народ плаче "кано мало дијете". Плаче због заборава, пјева што се дозвао, присетио. Кренуо Њему - Велемученику.

И ноћу и дању црни човјек на бијелом коњу понавља Спаси Боже мој народ! Подржи Боже! Не дај Боже...!

Не дај да мрак падне над нашом колијевком. Одагнај оне Црне птице злослутнице. Убице!

Док оне сију смрт, мој народ сије и клија. Замеће сјеме на камену, на длану, на њиви, пољани, на леденици - клија тамо гдје никада није ницало. Нама клија и израста у Божје дари.

А њима? Тамо њима се скаменило. Камен у камен ударио. Ни трага по камену. Ни искра да се отргне. Све замрло. Њиховим венама крв не тече. Или, као да не тече.

Они су замрли, занијемели... Америком и Њемачком никада није пролетио Бијели анђео. Није, јер то је Божја воља.

            Наш анђео је цио народ претворио у Анђела. То је тај мој Небески народ. То Они

не могу да схвате нити било када да приближе свом хибридном и стилизованом

уму. Стога и, није чудо што пред светињама Лазара, Душана, Његоша стоје нијемо и без речи. Шта би Они били када би могли свом народу подарити једну Грачаницу, Милешеву, Студеницу, Манастир Острог...

Тај духовни праг на светој Косовској земљи је међаш између Нас и Њих. Праг иза кога су кости наших велемученика. Није то Француска Мажино линија. Ту су прсима стали и стоје Лазар, девет Југовића, Косовка девојка, Старина Новак, Мишић, Синђелић... У небо се издижу и свијетле кости Кадињаче, Ћеле-куле... Њишу се Косовски божури за вијек вјекова задојени крвљу и сузама. Једном их омирисати значи вјечно им припадати. То су најљепше смртовнице српским витезовима. Нигдје на свијету није се васкрснуло као ; нашој Колијевци. Јер, док њихов! смртовнице освићу у новинама и на бандерама, наши свети ратници свијетом васкрсавају. Миришу.

Њихова је немоћ вјечна, а моја кратка. Јер, један народ не почив на земљи, већ на вјековима које ј уградио у ту планету. Вјекови све доче о постојањима, а у њима наш светиње о нашим постојањима. Т би да нам сруше утру не би ли у нс вом светском поретку издигли себе чак и изнад Христа. А издизати с изнад немогућег је сопствено разапинање. Убиство с предумишљајем. Самоубиство је њихова колективна судбина.

А суђено је и Нама и Њима. Нек буде по Божјој вољи.

Опет несаница. Бијели анђели чувају и хране мој народ. Бране нејаке од силника. Забрани Боже злослутницима да сију смрт. Претвори их у анђеле. Тек толико да схвате како је Божји дар бити доброчинитељ. Помози Боже да будемо људи!

Присјети их Свевишњи да у нашем Морачком манастиру гавран храни Пророка Илију.

/ ДАН, 12. април 1999. године  /