НАША РИЈЕЧ ЈЕ БОЖЈА, КАЗАЛО НАМ СЕ

ДВА МИЛЕНИЈУМА САМО СВЈЕТЛУЦАМО

            Ђе бисмо друго, и пред ким бисмо, ако не овдје међу браћом Кучима и Братоножићима, наложили бадњаке и донијели глас Марку Миљанову да су наша браћа поново уз и са браћом. Кучи са Братоножићима, Ровчани са Морачанима и тако од горе до горе, од брда до брда.

            Свијетле наша брда, лавре Немањића, ка небу уздигли се наши гласи. Искра искру сустиже.

            Само је нама Богом дано да нам и на камену као у Лучеву гају ватре до неба досежу.

            Овдје никада кам у кам није ударио. И неће. Тако је Бог уредио.

            Овдје, и ниђе друго, из камена муње васкрсавају. Јер њихове плоче земљарице нијесу што и наше стијење у кремен камен претворено.

            Тако је хтио Бог.

         На нама је да осјетимо је ли доба за кресање и с којим наумом  камен додирујемо. Са мјером, мој поносити народе, како нам жишка не би запалила оно што би нас поново сахранило, а не васкрсло.

Ако је васкрснуо Он, наш Бог, Христос, шта је то са нама(?) што већ два
миленијума само свјетлуцамо?      

Доба је, последњи час, ура, да нашу искру у живи огањ претворимо , да нам се не гаси ни када олује крену. Да нам није студи ни када студени дођу. Нек наша ватра буде земаљска праведност , а наша моћ закон.

Подржи, Боже, да наша светлост само завлада нама како бисмо били само Божје и своје слуге. Да себе нађемо тамо гдје се заборависмо, а много тога и нијесмо заборавили јер не знадосмо. О нама су други увијек више знали. Зато нас и тада и сада више цијене но ми себе саме.

Знају, тамо они, да се овдје још пита : „Чеговић си?", и да никоговићи нијесу с нама. Био бих срећан да их није ни међу њима. Јер, тек ће јачину бола наша дјеца да осјете при сазнању да захваљујући њима у наш језик је уписана ријеч ниједнавјера и нигдје друго на свијету.

            Јер, није часно постојање у вјековима и пред собом говорити покајнички, већ на траг стати како би о свом постојању сами пресудили.

Зато наша ријеч мора бити у нашим главама, а не у њиховим рукама. Наша ријеч је Божја, казало нам се, значи свемоћна је.

            Ка њој могу сви. Ударити на њу значи иштеш проклетство.

Нек буде по Божјој вољи.  

/  Бадњи дан 2000. године, Орљево, Кучи /