ПОЕМА У ПРОЗИ О ВЕЛИКОЈ ПЈЕСНИКИЊИ

Новица Ђурић,"Десанка Максимовић - жена која је само волела", Књижевна задруга Српског народног вијећа, Подгорица, 2008.
Књига Новице Ђурића о Десенки Максимовић је изванредан портрет наше велике пјесникиње, која није имала своју другу биографију сем књижевне, ни другог порода сем пјесама. Оне су била њена дјеца.
Писана изванредном стилистиком, која је практична, функционална, и која је аутору пружила већу могућност за активније и свсисходније коришћење језичког богатства, односно неисцрпних језичких могућности изражавања, ова књига нам сугерише и како треба писати књиге оваквог жанра.
Несумњиво, Новица Ђурић нам приказује Десанку као жену која је имала свој став, бистру и одрешиту ријеч, мисао лирски мудру. Сусрећући се са пјесникињом више пута (Плужине, Столив, Београд...), дао нам је увид у много штошта о њој самој, њеном мишљењу о појединим тадашњим државним руководиоцима и режимским писцима, којима је била трн у оку, а што нам је било ускраћено или недоступно. "Развезао је чвор њених тајни, отворио њену исповједничку кутију", са изванредним новинарским приступом, кроз који је провејавала и његова маестрална поетичност.
Десанкину благост, одмјереност и стил опхођења према људима, најбоље ћемо приказати ако цитирамо Ђурића. Крлежа је волио да је пецка, и назива Српкињицом, иако му је жена била Српкиња. Једном приликом, између осталог, рекла је о њему: "... Али, ја то њему не замјерам, он је другог типа. Он је Глембајев, он је богатији. Васпитавала га је Марија Терезија".
Као да је послије ових ријечи Десанка тражила сама за себе помиловање и рече: "Срце моје, то не личи на мене, а можда би мој суд о њему требало да буде још опакији".
Брижљиво одабирајући фрагменте дугих разговора са Десанком Максимовић, Новица Ђурић нам је приказује у правом свијетлу, онако каква је и била: жена која је свим срцем вољела људе, свој народ, правдољубље, истинољубље, слободу, а нарочито пјеснике. Извукао је из ње и њено мишљење о Ђиласу, Зоговићу, Андрићу, Црњанском, Ранковићу... Није се двоумила да каже и по коју критичку ријеч, али одмјерено, отмено и сваком по сопственој заслузи.
На крају, ова књига је својеврстан портрет, сликан ријечима, највеће епске пјесникиње и због тога је веома вриједна, како за читаоца, тако и за критичаре и историчаре књижевности. Наравно, њен наслов је истина, коју само злобници могу да негирају, а синоним је за свеукупни живот и дјело Десанке Максимовић.
(Дан, 10.10.2008.)

  В. Лазаревић