/ Мироје Вуковић, „Ја – Тара“,
1997. године /
Писати о књизи Мироја Вуковића „Ја – Тара",
значи писати о себи, својој прошлости, детињству, легендама из којих је
стварност свакога од нас проистекла. О самој стварности
– коначно.
Сви носимо једну Тару, један брзак, један „Лазин камен", једну
причу коју смо отворених уста слушали кроз дугу зимску ноћ, жалећи што тада
нисмо били тамо, а срећни што се то ипак није баш нама догодило,
„Ја –
Тара", „роман – река", књига о људима, брзацима, тишини, камењу и
легендама, представља ону врсту литературе која вас не може оставити
хладонкрвним, која вас нагони да је белутак по белутак, брзак по брзак, судбину
по судбину, легенду по легенду, готово у једном дану прочитате до краја.
Друго издање овог романа у време кад и првенци тешко дочекају
светлост дана довољно речито говори о каквом је штиву реч. Плени не само изображен стил већ и
вишеслојност начина на који се у овој књизи преплићу времена, људи, догађаји,
док вода, вечним током, вечним шапатом, својих скоковитих брзака прича о свему,
суди о свему – свему налазећи право место и улогу.
Колоплет прича о Тари и прича о човеку, то
двојство у јединству, захтевало је изузетно пишчево владање моћима језика, како
говорећи о овој књизи истиче црногорски књижевни критичар Милош Ковачевић.
Оно што у литералном смислу Мироју Вуковићу
обезбеђује заслужно место у црногорској литератури јесте његов изузетан
осећај за детаље, његова прецизност. Разумљива је зато
сва знатижеља с којом љубитељи Вуковићеве прозе ишчекују његово ново остварење.
Н.Ђурић
/ 4. јун 1997. године /
Нема коментара:
Постави коментар