/ Ђорђе Брујић, «Упутство за путовање», 2008. године /
Поштована господо,
књижевне вечери су за српске писце не само реткост
већ и једини у Црној Гори излет у јавност и свет. Само песник је на том путу
сигуран и само он зна куд је наумио и зарад чега. Једино ми, тумачи њихових
стихова, можемо бити само полунеми крајпуташи, који треба да овере да је књига
ту међу нама и да је увек дар не само за аутора, него и за оне који ће је
касније читати.
О
поезији Ђорђа Васа Брујића, песника из Српске Крајине, сазнали смо када је
попут варница са огњишта у Црну Гору донео оно слова и стихова што му у џепу и
срцу осташе. А иза кућног прага остало је све оно што је човеку прва реч, прва
љубав, прво васкрснуће, прва рана, све оно што је могло да стане у детињство и
стаса у дечака.
Такав
дошљак у ранама, верујући тада да стиже у Његошеву Црну Гору, пустио је реч,
исписао стихове који су допрли до нас с првом књигом «Нови пусти дани». Не без
разлога ова књига разоткрива оно што често човек, свесно или не, жели скрити,
не само да оно одакле би истеран остаде пусто, нег да је и оно где бану само
ново и опет изнова прилично ледено, празно, и скоро пусто.
У
данима који су били неизвесност и истовремено нада, Ђорђе Брујић је стихом као
лучом, тражио своје место и успео да тридесетак песама печата у издавачкој кући
«Ободско слово» и тако обасја своје место и ту схвати да је освојио парче земље
које макар у анегдотама мирише на његову Крајину.
Брујић
је овом књигом, као и оном која се касније појавила - «Страх од шума», остао
веран својој патњи, носталгији, понављајући «Још увек верујем у
невероватно...», у неку Божју композицију која ће га вратити у цвеће и руже
завичаја.
Како није лако деценијама
на пут ићи и не стићи, како би «на трагу трагом ударио», Брујић је пишући
другима и себи самом свакако исписао «Упутство за путовање», трећу књигу која
сведочи да једном кад избегнемо из колевке целог живота лутамо, а упутства
исписујемо како други црним путем не би кренули.
И не
би песник био божанско биће када у свој бол не би повијао друге, лечећи тако
себе, али остављајући мелем и за друге. А каква је то горка чаша меда, једино
се може окусити уколико се много пута вратимо књигама и њиховим стиховима које
су скоро исписане у даху.
Често
се верује да песник временом зре, али верујем да патња, немаштина, тамни
вилајет, песника «оседе» без обзира на године и време у којем ствара, што се
најбоље одсликава у најновијем рукопису «Кућа на леду», који ће се ускоро
појавити у издању Удружења књижевника Црне Горе.
Реч
је о тридесет и три песме које снажно сведоче како је све крхко, како је лако
утонути и потонути тамо где се човек не
може ухватити за своје корење, јер стабло беше пре одсечено. Ако је
Брујић градио кућу на леду, какве су све наше куће ако на руку једни другима не
одговорисмо руком, онда су његове песме исклесане у непролазности и истопиће
многе ледене санте око наших срца.
Колико
је наших речи пало у воду и остало негде с краја, не би се могло са сигурношћу
проценити, али не треба за тим жалити, јер где год смо реч поболи, проговориће
пре или касније. Зато песник и пише и тако просипа речи, стихове, песме, књиге
побијајући киљан који ће сведочити да смо и ми некада живели а сваки нови стих
оних који после нас долазе биће још један међаш наше постојаности у земљи у
којој су писци постали неми, нејаки и бачени на маргине, препуштени да од речи,
стиха или новинарског ретка преживе.
Управо
то је та, Брујићева и наша кућа на леду. Једино и у таквом здању опстаћемо уколико
склонимо главу од лажног сунца и одбранимо је сопственим ледом. А лепа реч од
поодавно није отворила врата Брујићеве куће на леду.
Искрено
се надам да ћемо тако, чувајући једни други од прејаких речи, најбоље помоћи да
наша браћа писци уместо погаче у упрт не упрћу угарке. Велика је реч ако је
окитимо још лепшим речима како је то у свим песмама учинио песник Ђорђе Брујић, Србин из Крајине.
Новица
Ђурић
/ У
Подгорици, 28. фебруар 2008. године на промоцији Брујићеве књиге /
Нема коментара:
Постави коментар