СЈАЈ МАТУРАНАТА И СУМРАК ИСПИТИВАЧА

 МА­ТУ­РАН­ТИ СУ НА­ША СВЈЕ­ТЛОСТ, БУ­ДУЋ­НОСТ ЗА КО­ЈОМ СЕ КО­РА­ЧА

  Свје­до­ци смо ка­ко нам у до­број мје­ри, ду­же од дви­је де­це­ни­је, по­је­ди­ни про­свјет­ни рад­ни­ци уру­ша­ва­ју школ­ски си­стем, ко­ји би, да је жи­во би­ће, умје­сто школ­ских згра­да био при­је пред вра­ти­ма не­ких уста­но­ва са по­себ­ним по­ Да ли је „ве­ља ма­ту­ра” ис­пит зре­ло­сти и зна­ња са­мо уче­ни­ка, или и њи­хо­вих про­фе­со­ра, ва­ља­ло би се тим пи­та­њем озбиљ­ни­је по­за­ба­ви­ти.
            Да не бу­де за­бу­не, од­мах на по­чет­ку хо­ћу да се за­мје­рим про­фе­со­ри­ма ко­ји су тра­жи­ли гре­шке у те­сто­ви­ма сред­њо­шко­ла­ца, од­но­сно они­ма ко­ји су оцје­њи­ва­ли ђа­ке и че­тво­ро­го­ди­шњи рад њи­хо­вих ко­ле­га. Мо­жда би био у пра­ву онај ко би ми скре­нуо па­жњу да не­мам пра­во да оцје­њу­јем би­ло ко­га, али и сва­ко ко ра­зу­ми­је мо­ју оба­ве­зу да пре­до­чим, ка­жем шта сам схва­тио на­кон раз­го­во­ра са мно­гим ма­ту­ран­ти­ма. Са­знав­ши и ко су про­фе­со­ри – оцје­њи­ва­чи, ла­га­но, мир­не са­вје­сти, за­кљу­чих да су дје­ца обра­зо­ва­ни­ја од сво­јих про­фе­со­ра иако су до­би­ли је­два до­вољ­не оцје­не. Ре­дом „Лу­чо­но­ше”... Од­ли­ка­ши.
            Е, ка­да је та­ко, са­да би би­ло вас­пи­та­но и хи­ги­јен­ски фор­ми­ра­ти Ис­пит­ни цен­тар за про­фе­со­ре, по­себ­но је­зи­ка и књи­жев­но­сти, оне ко­ји су оцје­њи­ва­ли, кре­а­тив­ност, сти­ли­за­ци­ју... до оне да­ме ко­ја је у јед­ним под­го­рич­ким но­ви­на­ма уче­ном сви­је­ту по­ја­сни­ла шта је то есеј и ка­ко то дје­ца ни­је­су ра­зу­мје­ла. Ка­да сам про­чи­тао ње­но по­ја­шње­ње, он­да сам схва­тио да су дје­ца ге­ни­јал­ци, чим су од­ба­ци­ла ту по­гре­шну, да не ка­жем на­ка­рад­ну, де­фи­ни­ци­ју.
            Ма­ту­ран­ти, по­себ­но они ко­ји су за­вр­ши­ли гим­на­зиј­ско ци­је­ђе­ње је­зи­ка и књи­жев­но­сти, не мо­гу би­ти до те мје­ре те­о­риј­ски не­пот­ко­ва­ни зна­њем, би­ти без сти­ла и кре­а­тив­но­сти у го­ди­на­ма ка­да то на­про­сто из њих из­ви­ре. То, за­и­ста не­ма за ка­те­дром, у шо­љи­ца­ма ка­фе, на Феј­сбу­ку, „мо­би­ли­ја­њу”... Не­ма ни у днев­ни­ци­ма с ко­ји­ма се за­тва­ра јед­но по­гла­вље.
            Ето, свје­до­ци смо ка­ко нам у до­број мје­ри, ду­же од дви­је де­це­ни­је, по­је­ди­ни про­свјет­ни рад­ни­ци уру­ша­ва­ју школ­ски си­стем, ко­ји би, да је жи­во би­ће, умје­сто школ­ских згра­да био при­је пред вра­ти­ма не­ких уста­но­ва са по­себ­ним по­тре­ба­ма.
            На­ша до­бра, ври­јед­на и обра­зо­ва­на дје­ца, је­ди­на су у сви­је­ту за ко­је ис­пи­ти­ва­чи не­ис­пи­та­них про­фе­со­ра, од­но­сно на­став­ни­ка, ка­жу да су ло­шег зна­ња, па се на­ме­ће пи­та­ње да ли је др­жа­ва свје­сно ула­га­ла у још јед­ну не­по­треб­ну, да не ка­жем про­ма­ше­ну, ин­ве­сти­ци­ју.
            Ако је ма­ла и ве­ли­ка ма­ту­ра про­си­ја­ва­ње зна­ња уче­ни­ка, ни­је ли то при­је све­га ис­пит зре­ло­сти про­свјет­ног кон­цеп­та, пра­вог и аде­кват­ног осми­шља­ва­ња ис­пит­них ме­то­да и по­себ­но ода­би­ра оних ко­ји тре­ба да из од­ре­ђе­них пред­ме­та по­твр­де „ис­пит зна­ња” сва­ког основ­ца, од­но­сно ма­ту­ран­та.
            Ов­дје ни­је са­мо ри­јеч о кон­цеп­ту ма­тур­ског ис­пи­та, већ и о то­ме ко­ли­ко је ва­жно да Ми­ни­стар­ство про­свје­те при­зна ка­ква је струк­ту­ра и ко­ли­ка ин­те­лек­ту­ал­на моћ Ис­пит­ног цен­тра ко­ји је оку­пио „про­фе­со­ре ис­пи­ти­ва­че”. Јер, не мо­же се та­ко кру­то, и па­у­шал­но оцје­њи­ва­ти ин­те­лект, од­но­сно кре­а­тив­ност и оста­ло што је лич­ни пе­чат сва­ког кан­ди­да­та по­на­о­соб, по ше­ма­ма ко­је је за сва­ки ис­пит утвр­дио Ис­пит­ни цен­тар. Та­кво „уво­ђе­ње у бра­зду” ду­ха мла­де ге­не­ра­ци­је је зло­чин над њи­хо­вим спо­зна­ја­ма, кре­а­тив­но­шћу, ин­ди­ви­ду­ал­но­шћу, сти­лу... а све то је­ди­но мо­же до­би­ти пре­ла­зну оцје­ну ако је на­пи­са­но по да­тој ше­ми с ко­јом би се мо­ра­ли по­за­ба­ви­ти не­ки но­ви оцје­њи­ва­чи.
            А за­ту­пљу­ју­ће ше­ме, ре­ци­мо као она ко­ја вам дик­ти­ра ка­ко на­пи­са­ти сло­бод­ну те­му, па­шће из­гле­да је­ди­но ка­да се по­ја­ве не­ки но­ви це­тињ­ски гим­на­зи­јал­ци. А и ове го­ди­не ве­ли­ки број жал­би на ре­зул­та­те та­ко­зва­них ма­тер­њих је­зи­ка и књи­жев­но­сти ука­зу­ју на не­спрем­ност и не­спо­соб­ност „фи­ло­со­фа” овог мо­де­ла.
            Ре­зул­та­ти не­дав­не ма­ту­р­ске про­вје­ре још јед­ном су по­ка­за­ли да су дје­ца до­бит­ни­ци оба при­зна­ња „Лу­че” на за­вр­шном ис­пи­ту до­би­ли двој­ке и та­ко оци­је­ни­ли сво­је пре­да­ва­че. Упра­во у тој оцје­ни је тај­на ко­ја мо­же да ри­је­ши про­блем по­вр­шно­сти, не­мо­ти­ви­са­но­сти пре­да­ва­ча, не­за­ин­те­ро­ва­но­шћу про­фе­со­ра да што бо­ље из­ло­же пред­ви­ђе­ну ма­те­ри­ју... а то је да се ура­де ана­ли­зе по уче­ни­ци­ма и пред­ме­ти­ма и упо­ре­де са оцје­на­ма то­ком шко­ло­ва­ња, па да се на осно­ву то­га оцје­њу­је да ли на­став­ник, од­но­сно про­фе­сор, сте­као пра­во да и да­ље бу­де пре­да­вач.
            При­зна­ће­те да је ула­га­ње у обра­зо­ва­ње про­свјет­ног ка­дра и њи­хо­во аде­кват­но на­гра­ђи­ва­ње нај­бо­ља ин­ве­сти­ци­ја сва­ке др­жа­ве. При­је но им се днев­ник до­ди­је­ли, вје­ру­јем да је нео­п­ход­но да бар кроз „уче­нич­ку го­ди­ну” бу­ду на еду­ко­ва­њу код нај­бо­љих про­фе­со­ра ко­ји ће на кра­ју та­квог еду­ка­ци­о­ног јед­но­го­ди­шњег ста­жа пред­ло­жи­ти да ли ће днев­ник би­ти њи­хо­ва стал­на „играч­ка”.
            На исти на­чин би­ло би нео­п­ход­но да оцје­њи­ва­че ма­тур­ских ис­пи­та кроз си­то зна­ња про­тре­су екс­пер­ти ко­ји ни­је­су из њи­хо­вих глав­них од­бо­ра, или по­сла­нич­ких клу­бо­ва.
            Сви смо у оба­ве­зи да бу­дућ­но­сти по­да­ри­мо до­бро, а зна­ње је услов свих до­ба­ра. Ето при­ли­ке да ма­ту­ран­те на­гра­ди­мо зна­њем – до­бром, јер ће нам они то вра­ти­ти но­вим до­бром.

            Ма­ту­ран­ти су на­ша свје­тлост, бу­дућ­ност за ко­јом се ко­ра­ча.

/ ДАН, 3. јул 2013. године,  (Аутор је пи­сац и но­ви­нар) /