ИНТЕРВЈУ: НОВИЦА
ЂУРИЋ, пjесник и публициста
Објавио је књиге пјесама "Трагом живота"
(1973), "Узалудна врата" (1980), "Дрво у тами" (1986),
"Страх од сличности" (1986) и друго издање (1987), "Кућни тамничар"
(1990), "Божја дјеца" (1996). Новица Ђурић писао је и за дјецу, а
1999. године објављује збирку "Милица словарица", а штампана је и књига
интервјуа "Мој разговор са њима" (1990).
Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је неколико признања за књижевни и новинарски рад, а лауерат је и награде за репортажу "Бошко Пушоњић", коју додјељује Удружење новинара Црне Горе.
~Недавно је представљена збирка "Божја дјеца” објављена прије десетак година и тада је најављено неколико нових наслова. Шта је узроковало тако дугу паузу у писању, да ли Вам је недостајало инспирације, вријеме или...?
-У свеопштем хаосу, безнађа, лудила, замки и смицалица довољно је да човјек задјене слову на право мјесто а да га "тамо они” удјену у погрешно уво. Пјесма је пркос и једина моћна да заустави ријеку набујалу без обала и ушћа. У Црној Гори многи су извори пресахли. Неки Божјом вољом, многи људском злобом. Тек су молитвом остала и преживјела Божја дјеца. Баш као у Библији. Нијесам хтио да у том хору новоспјевића, политиканских списатеља, литерарних записничара појединих политичких пројеката будем ни зарез, као што су бројни сакупљачи лудила порекли себе, претке и пристали да буду шипка уз пушку власти. Сада се присјећам бројних имена: пјесника, прозаиста, новинара, спикера, носача диктафона, извршилац националистичких пројекта, портпарол и пи-ар менаџера - лијепих, младих, амбициозних без обавезе да знају свој посао. Довољно је само да се језиком служе. Ето, у Оно вријеме с мање слова и ријечи у пјесму лакше је стало, даље се чуло и дуже памтило. Ово доба има још понешто, до када видјећемо. Тек сада се види како је у Црној Гори демократија крхка када "изгинуше” измишљени противници и непријатељ. Тек сада креће лов међу умишљеним списатељима, великим колумнистима, политичким аналитичарима, чуварима образа Црне Горе по њиховом осјећају, трудницама и очевима демократије по њиховом карактеру, образу и интересу, који су из руку сиротиње узели посљедњи динар и похранили у своје џепове. Вазда им било мало. Због тога и овога што је почело и што ће се дешавати ваљало је понешто за себе у протеклој деценији записивати. Сада ми демократски гледамо испод хлада цивилизоване Европе, заљубљени у његошевску Црну Гору, како се они који се до јуче целиваху почињу ћерати. Тек ће се ћерати. Ћераће се дуго. Ћер… ћер!
~Међу најављеном насловима је и књига репортажа. Само се ријетки хватају у коштац са овим изразом. Да ли можете дати савјет младим журналистима како да се припреме и едукују да би једнога дана могли квалитетно да пишу репортаже?
- Само што је ријетко то је и вриједно. Репортажа је, не само у Црној Гори, постала реликвија. Не знам зашто. Можда то не може да стане у диктафон, на дисплеј идиота… Можда је нема у партијским саопштењима. Можда је рашчињена од новинских и електронских поглавара. Можда се загубила на путу до новинских страна, радио и тв емисија. Можда је обољела и као таква протјерана из ових новинских школа у којима приучени приучавају приучене, а даровите даром дарују… Можда промотери и едукатори нијесу чули да је и репотража некада имала мјесто међу ступцима… Можда желе да је декретом, или амандманом уврсте у скупштинску расправу, па да потом деценију почињу све извјештаје, ТВ дневнике, новинске текстове реченицом: "Захваљући Влади Црне Горе од данас је црногорско новинарство поново богатије за још један жанр - репортажу…”.
Можда су новине и остали медији препуни репортажа, па се мени само учинило да су то прије интервјуи, односно записи у стилу слика, па слика, а онда новинар послије велике муке изговара реченицу којом би повезао двије секвенце, попут, "видјели сте како трава расте, а ово што сада видите с моје лијеве и десне стране су мајке хранилице које са 50 литара млијека у животу одржавају трочлану породицу…”. Наш човјек воли да види прилоге из земље чудеса у серијалу - "Бог је истина, а власт је Бог”. Мислим да је ово довољно за младе колеге које не треба да вјерују да постоје независни медији и новинари.
~Дуго година сте у новинарству и имали сте прилику да се сусретнете са занимљивим личностима. Да ли можете да издвојите неког саговорника који Вам је посебно остао у сјећању или евентуално неког ко вас је "намучио”?
- Ко се у новинарству бар једном није срео са занимљивом, да не кажем познатом личношћу, тај се цијелог радног вијека сријетао са мјесним повјереницима и поданицима властоспјева. Разговарао сам са многим дивним и честитим људима који су живот осмислили мимо шема и протокола и који нијесу познати у времену у којем живе, али ће доћи вријеме када ће и њима припасти заслужено парче хартије. Разговарао сам, правио интервује, репортаже, записе, биљешке са личностима попут Десанке Максимовић, Махаила Лалића, Добрице Ћосића, Матије Бећковића, Воја Станића, Светозара Вукмановића Темпа, Благоја Јововића, Чеде Вуковића, Јована Ђорђевића, Бранка Хорвата, Бате Живојиновића, Милована Илића Минимакса, са генералима, политичарима, бившим и сада актуелним, и нема саговорника са ким не треба разговарати, на твој начин и на твоја питања. Неке ствари новинар љубоморно чува. Из те ризнице, љубоморно чуваних и необјављених записа изникла је и моја нова књига – "Десанка Максимовић, жена која је само волела”, која ће ускоро бити објављена. Ријеч је о мојим дружењима са Десанком и појединостима које су непознате јавности. Најприје биће занимљиво да читаоци по први пут сазнају шта је Десанка мислила о Крлежи, Црњанском, Зоговићу, Лалићу, Мири Алечковић, Ани Ахматовој, Брозу и Јованки, Ђиласу, Ранковићу…
~Да ли су писац и пјесник у Вама подређени новинару или су у истом "рангу”?
- Можда постоје људи који имају једну љубав. Можда има оних који се не могу опредијелити којој више припадају. Није ни мени лако. Пјесник који вјерује у ријеч, стих, пјесму, причу не би био то, да му цијелим бићем не припада. Али, пјесник мора себе да прехрани и оно што му је најсродније јесте новинарство. И то је специфична љубав у којој се брзо гори и мало траје. Ко се не преда и не повије и трајаће. Бити само новинар то је, дакако, много лакше и мање обавезујуће. То је могућност да вијест претворите у милионе еура, а да другима узмете за гријех када они зараде и то на тежим трансакцијама дупло мање, или да умислите како сте моћни и погинете од сопствене немоћи. Писац-новинар нема тих проблема. Једино му је критично ако остане без новинског запослења и угрози егзистенцију писца. Проклети Раде Драинац.
Д.Д.ПОПОВИЋ
Ускоро Лалићева казивања
- Ускоро ћу почети са обрадом казивања Михаила Лалића, чији ће ставови бити пуцањ у чело за многе писце и политичаре. Многи су ми говорили да је био опак. Мислим да је Лалић био опако прецизан и тачан. Било је и оних интервјуа, полемичких текстова са проналазачима нових ископина илирског, келтског, и сваког другог поријекла, само нигдје није било српског гроба. Такве сподобе умножиле су се и живе као амебе. Цио вијек ће на њих заносити и проћи ће то. Једно је сигурно, да све оне које сам морио и који су покушали мене сломити били су и остали у великој нужди. О њима се након тога не пише. Ни они не пишу, већ сричу, подмећу, измишљају, чак и својој дјеци, редигују изнова сабрана (не)дјела, умишљају и проливају туђу крв. Народ за то у једном даху каже: "Пи, пи…!"
Заступљен је у неколико антологија. Превођен на италијански, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је неколико признања за књижевни и новинарски рад, а лауерат је и награде за репортажу "Бошко Пушоњић", коју додјељује Удружење новинара Црне Горе.
~Недавно је представљена збирка "Божја дјеца” објављена прије десетак година и тада је најављено неколико нових наслова. Шта је узроковало тако дугу паузу у писању, да ли Вам је недостајало инспирације, вријеме или...?
-У свеопштем хаосу, безнађа, лудила, замки и смицалица довољно је да човјек задјене слову на право мјесто а да га "тамо они” удјену у погрешно уво. Пјесма је пркос и једина моћна да заустави ријеку набујалу без обала и ушћа. У Црној Гори многи су извори пресахли. Неки Божјом вољом, многи људском злобом. Тек су молитвом остала и преживјела Божја дјеца. Баш као у Библији. Нијесам хтио да у том хору новоспјевића, политиканских списатеља, литерарних записничара појединих политичких пројеката будем ни зарез, као што су бројни сакупљачи лудила порекли себе, претке и пристали да буду шипка уз пушку власти. Сада се присјећам бројних имена: пјесника, прозаиста, новинара, спикера, носача диктафона, извршилац националистичких пројекта, портпарол и пи-ар менаџера - лијепих, младих, амбициозних без обавезе да знају свој посао. Довољно је само да се језиком служе. Ето, у Оно вријеме с мање слова и ријечи у пјесму лакше је стало, даље се чуло и дуже памтило. Ово доба има још понешто, до када видјећемо. Тек сада се види како је у Црној Гори демократија крхка када "изгинуше” измишљени противници и непријатељ. Тек сада креће лов међу умишљеним списатељима, великим колумнистима, политичким аналитичарима, чуварима образа Црне Горе по њиховом осјећају, трудницама и очевима демократије по њиховом карактеру, образу и интересу, који су из руку сиротиње узели посљедњи динар и похранили у своје џепове. Вазда им било мало. Због тога и овога што је почело и што ће се дешавати ваљало је понешто за себе у протеклој деценији записивати. Сада ми демократски гледамо испод хлада цивилизоване Европе, заљубљени у његошевску Црну Гору, како се они који се до јуче целиваху почињу ћерати. Тек ће се ћерати. Ћераће се дуго. Ћер… ћер!
~Међу најављеном насловима је и књига репортажа. Само се ријетки хватају у коштац са овим изразом. Да ли можете дати савјет младим журналистима како да се припреме и едукују да би једнога дана могли квалитетно да пишу репортаже?
- Само што је ријетко то је и вриједно. Репортажа је, не само у Црној Гори, постала реликвија. Не знам зашто. Можда то не може да стане у диктафон, на дисплеј идиота… Можда је нема у партијским саопштењима. Можда је рашчињена од новинских и електронских поглавара. Можда се загубила на путу до новинских страна, радио и тв емисија. Можда је обољела и као таква протјерана из ових новинских школа у којима приучени приучавају приучене, а даровите даром дарују… Можда промотери и едукатори нијесу чули да је и репотража некада имала мјесто међу ступцима… Можда желе да је декретом, или амандманом уврсте у скупштинску расправу, па да потом деценију почињу све извјештаје, ТВ дневнике, новинске текстове реченицом: "Захваљући Влади Црне Горе од данас је црногорско новинарство поново богатије за још један жанр - репортажу…”.
Можда су новине и остали медији препуни репортажа, па се мени само учинило да су то прије интервјуи, односно записи у стилу слика, па слика, а онда новинар послије велике муке изговара реченицу којом би повезао двије секвенце, попут, "видјели сте како трава расте, а ово што сада видите с моје лијеве и десне стране су мајке хранилице које са 50 литара млијека у животу одржавају трочлану породицу…”. Наш човјек воли да види прилоге из земље чудеса у серијалу - "Бог је истина, а власт је Бог”. Мислим да је ово довољно за младе колеге које не треба да вјерују да постоје независни медији и новинари.
~Дуго година сте у новинарству и имали сте прилику да се сусретнете са занимљивим личностима. Да ли можете да издвојите неког саговорника који Вам је посебно остао у сјећању или евентуално неког ко вас је "намучио”?
- Ко се у новинарству бар једном није срео са занимљивом, да не кажем познатом личношћу, тај се цијелог радног вијека сријетао са мјесним повјереницима и поданицима властоспјева. Разговарао сам са многим дивним и честитим људима који су живот осмислили мимо шема и протокола и који нијесу познати у времену у којем живе, али ће доћи вријеме када ће и њима припасти заслужено парче хартије. Разговарао сам, правио интервује, репортаже, записе, биљешке са личностима попут Десанке Максимовић, Махаила Лалића, Добрице Ћосића, Матије Бећковића, Воја Станића, Светозара Вукмановића Темпа, Благоја Јововића, Чеде Вуковића, Јована Ђорђевића, Бранка Хорвата, Бате Живојиновића, Милована Илића Минимакса, са генералима, политичарима, бившим и сада актуелним, и нема саговорника са ким не треба разговарати, на твој начин и на твоја питања. Неке ствари новинар љубоморно чува. Из те ризнице, љубоморно чуваних и необјављених записа изникла је и моја нова књига – "Десанка Максимовић, жена која је само волела”, која ће ускоро бити објављена. Ријеч је о мојим дружењима са Десанком и појединостима које су непознате јавности. Најприје биће занимљиво да читаоци по први пут сазнају шта је Десанка мислила о Крлежи, Црњанском, Зоговићу, Лалићу, Мири Алечковић, Ани Ахматовој, Брозу и Јованки, Ђиласу, Ранковићу…
~Да ли су писац и пјесник у Вама подређени новинару или су у истом "рангу”?
- Можда постоје људи који имају једну љубав. Можда има оних који се не могу опредијелити којој више припадају. Није ни мени лако. Пјесник који вјерује у ријеч, стих, пјесму, причу не би био то, да му цијелим бићем не припада. Али, пјесник мора себе да прехрани и оно што му је најсродније јесте новинарство. И то је специфична љубав у којој се брзо гори и мало траје. Ко се не преда и не повије и трајаће. Бити само новинар то је, дакако, много лакше и мање обавезујуће. То је могућност да вијест претворите у милионе еура, а да другима узмете за гријех када они зараде и то на тежим трансакцијама дупло мање, или да умислите како сте моћни и погинете од сопствене немоћи. Писац-новинар нема тих проблема. Једино му је критично ако остане без новинског запослења и угрози егзистенцију писца. Проклети Раде Драинац.
Д.Д.ПОПОВИЋ
Ускоро Лалићева казивања
- Ускоро ћу почети са обрадом казивања Михаила Лалића, чији ће ставови бити пуцањ у чело за многе писце и политичаре. Многи су ми говорили да је био опак. Мислим да је Лалић био опако прецизан и тачан. Било је и оних интервјуа, полемичких текстова са проналазачима нових ископина илирског, келтског, и сваког другог поријекла, само нигдје није било српског гроба. Такве сподобе умножиле су се и живе као амебе. Цио вијек ће на њих заносити и проћи ће то. Једно је сигурно, да све оне које сам морио и који су покушали мене сломити били су и остали у великој нужди. О њима се након тога не пише. Ни они не пишу, већ сричу, подмећу, измишљају, чак и својој дјеци, редигују изнова сабрана (не)дјела, умишљају и проливају туђу крв. Народ за то у једном даху каже: "Пи, пи…!"
Њежно хвали, разорно куди
- Сорош је најнезависнији новинар у држави Монтенегро. Има их још овдје присутних, али ни они нијесу држављани Дукље. Младе колеге не треба да се стиде припадности било чему или било коме. Човјек и није човјек ако није уз човјека, а један од њих је нечији и служи нечему. Само овдје веле да постоје ничији новинари, слободни и независни, да их по фаци у милионима можете препознати. И у свијету их, веле, има. Нијесу дугог вијека, лако и брзо се троше. Зато, пиши својим ријечима, језиком својим, стилом у ком ће аргументи бити моћни посебно ако им се то не допадне… Па крени… Онда, стил је стил…То је најслободније новинарство. Није новинарство робија, шема, тутор над чињеницама. Новинарство је тиха ријеч удјенута у нечије уво, њежна док је од хвале, разорна када је од куде. Боље је да вјерују да не знаш да пишеш него да схвате да ти други пишу. Тог тренутка си – новинар покојник - каже Ђурић
- Сорош је најнезависнији новинар у држави Монтенегро. Има их још овдје присутних, али ни они нијесу држављани Дукље. Младе колеге не треба да се стиде припадности било чему или било коме. Човјек и није човјек ако није уз човјека, а један од њих је нечији и служи нечему. Само овдје веле да постоје ничији новинари, слободни и независни, да их по фаци у милионима можете препознати. И у свијету их, веле, има. Нијесу дугог вијека, лако и брзо се троше. Зато, пиши својим ријечима, језиком својим, стилом у ком ће аргументи бити моћни посебно ако им се то не допадне… Па крени… Онда, стил је стил…То је најслободније новинарство. Није новинарство робија, шема, тутор над чињеницама. Новинарство је тиха ријеч удјенута у нечије уво, њежна док је од хвале, разорна када је од куде. Боље је да вјерују да не знаш да пишеш него да схвате да ти други пишу. Тог тренутка си – новинар покојник - каже Ђурић
ДАН,05.мај 2008.
Нема коментара:
Постави коментар