ЈЕР КО ЈЕ НА ТУЂИМ ПОЉИМА САДИО, НИЈЕ ДУГО ЉЕТИНУ СА ЊИХ БРАО

НАШ КУЋНИ ПРАГ ЈЕ ГДЈЕ ГОД СУ НАША БРАЋА

Драги моји земљаци, браћо Братоножићи!

Стигао је глас, братство ме зове, а ко је је тај јунак да се не одазове. Није лако пред своје племе стати а камоли знати шта му ваља казати. Но, вријеме је када ваља сваку добру ријеч спашавати. Мој народ, и моје светосавско сјеме, схватио је да је последњи час да се не ћути већ говори. У памет и с памећу.

Нијесам ја данас овдје зарад било кога већ због мојих предака и наших потомака. Претке да не обрукам, потомке да опоменем. Ово није браћо моја, братственички, племенски скуп, већ својеврсна Лазарева вечера. Зову нас: Марко Миљанов, Сердар Вукотић, Лазар, Милош, Син-ђелић, дјеца Јасеновца и Козаре, у црно завијене све наше мајке Југовићке... Над нама као судбина виси Лазарева клетва.

А нама Братоножићима никада није било својствено да тјерамо брата свога јер да смо такви, племе би нам звали разбратоножићи. Ми смо вазда љубили и љубићемо ближњега свога као што је једино достојно наше крви. Зар да оставимо нашу Браћу бјелосвјетским разбратницима који спаљују, у траг хоће да нам утру српске колијевке? Зар да узмакнемо када никада узмицали нијесмо пред тамо Њима, свјетским џелатима, убицама свих који су мимо њиховог канапа и штапа? Зар да будемо њихови робови и слуге на прагу трећег миленијума? Нека је проклет свако ко их пушти преко свог кућног прага а огњем не изгори.

А наш кућни праг је гдје год су наша браћа. Наш праг је национална част и наш презир за њихово бесчашће.

            Мој народ је свијетли споменик, киљан камен који је међаш између њих и нас. Нас који их опомињемо да није воља народа зрно кукуруза већ жрвањ који вјековина меље жито што га зарад наших потомака жање Косовка дјевојка.

Данас, ето, хоће да нас поново у торове врате. Хоће да нас подвоје како би лакше владали нама, а Србији  зарили нож у срце. Да крвари од наше ране док не издахне. Док не подлегне од братске ране. Зар да дозволимо да будемо извршитељи замисли и планова свјетских џелата: Америке, Њемачке, Енглеске чија је вајна борба за демократију у црно завила Вијетнам, Никарагву, Сомалију, Колумбији Кореју, Ирак, Јапан, Босну и Косово - крваво наше огњиште.

Па шта је онда, браћо моја, вредније, достојанствено устати против њих или понизно умирати.

У нашој колијевци други би да нинају дјецу, а ми коров да хранимо и камење клешемо. Камен за под главу и камену пирамиду за изнад главе. Тек толико да нам камени крајпуташи свједоче да смо и ми ту некада живјели. Већ сада ми се чини као да живјели и нијесмо. Живи, а мртви, да ли је то живот достојан наших предака — браћо Братоножићи ?! Није и неће бити.

Њихова је немоћ вјечна а моћ кратка. Јер, наш народ не почива на земљи, већ на вјековима које је уградио у ову планету.

Наш одговор су ови скупови, једине и праве народне скупштине, воља народа, и Бог је рекао, неприкосновена је. Ово је доба када није много тога по божјој правди, али мораће бити по вољи народа.

         Поштована господо, ја одиста мислим да смо много и беспотребно узмицали пред домаћим протагонистима новог свјетског поретка. Узмицали и вјеровали да ће доћи у памет, присјетити се ко је, и какав њихов народ а они су то схватали као наш кукавичлук пред њиховом полицијском демократијом. Зашто стрепјети у својој домовини Југославији од било кога и зарад чега?

            Југославија је наша судбина коју је одабрао народ Црне Горе и све док тај исти народ не каже другачије, ми морамо поштовати и бранити то свијетло опредјељење рода свога.

То што други мисле другачије, ништа није спорно. Право је свакога де се бори за своје ставове и опредјељења. Једино је недопустиво да било ко снагом ватре стане иза захтјева мањине односно сулудих амбиција појединаца чија мржња пријети да брата окрене против брата. У том лудилу морамо их зауставити.

Последњи је час да се испред народа иде с оба ока. Зарад очувања заједничке државе Југославије, земље признате од свог народа.

 И све док је признаје и хоће народ, признаваће је и други. Истина безвољно,али је признају. Држава у којој ће Устав бити Свето писмо  а не воља појединца ма како се он звао. Јер вољом народа одбрањена је наша отаџбина која је, хтјели многи то признати или не, постала симбол отпора западним зулумћарима.

Јер ко је на туђим пољима садио, није дуго љетину са њих брао.

Наш народ је сјеме мудро, сјеме вишеродно. Препознаје обмане, уцјене, лажи, које је доба и како се зове, и зна мјеру свога постојања. Уз Југославију једино опстајемо. Нек Бог сачува колективни разум мога народа и подржи то што он хоће.

/ Пелев Бријег, 17. октобар 1999. године  /