ЂУРИЋЕВА ПОЕМА У ПРОЗИ О ПЕСНИКИЊИ ЉУБАВИ

Новица Ђурић /ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ -  Жена која је само волела/, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2008. године

         Десанка Максимовић је песмама учинила да верујемо како она и није проговорила, ни као испод чекала, ни као ношена врећа речи, како нам деца проговарају, већ да је једноставно пропевала као самим Богом надарена.

         Имала је божански дар песника и имала је људски дар да остане обична.

         Таква је учинила да све око ње буде песма. Све обично, а није. А опет ни да се у највећој слави не понесе и не узвилени, него да остане као у народној песми српска девојка која не збија облаке и гледа преда се.

         Није тражила тајни мимо тајни свога народа, које је, живећи их, познавала. И њена и песничка и животна тајна је можда у она два народна стиха:

         “Ој, љубави, најмилије пиће,

         Док је тебе и живота биће.”

         И њен дуг живот, коме ови народни стихови могу бити мото (што сугерише и Новица Ђурић насловом ове књиге), био је само песма. А и шта би више. И само га је она таквим могла издржати. Благослов или проклетство? Велики благослов или велико проклетство? Или велико благословено проклетство! Српски живот – српска песникиња! Песма јој је живот продужила и у вечност је превела.

         Она је, дакле, своју вечност испевала.

         Сва њена слова су слова љубве:

За земљу,

За слово љубве,

Поезију љубавну њену,

За мадригале воденог цвета,

За свадбену песму белог грања,

За јулског неба збирке сонета,

За песника који воли да сања,

За коса, за славуја,

За њега, за свакога

који је пао у немилост –

Помиловања!

(Тражим помиловање – За песникињу земљу старинску)

Укупно певање Десанке Максимовић је њена аутобиографија, у детињству, у љубави и у српском народу, у народној слави, завету и страдању.

Од првих песама знала је где је.

“Ја сам Вам колега у сукњи.” – рекла је, после Првог светског рата и прве збирке, као студенткиња књижевности, ставши пред дрчног студента песника Милоша Црњанског.

Таква је била у првом реду српског песништва двадесетог века. Не узмичући ни онда кад су многи морали да узмакну, из не песничких, него политичких разлога. Тај наш век је својим животом оличавала. Ништа је у томе веку није мимоишло, као и њен народ.

“Ако њен живот није успео да намири цео један век, њено песничко дело ће сигурно испунити векове.” – промовисао је песник Љубомир Симовић Десанкин прелазак у вечност фебруара 1993. године.

Тада смо појмили да се међу српским песникињама остварило велико тројство: Јефимија (деспотица Јелена Мрњавчевић) – Милица Стојадиновић Српкиња – Десанка Максимовић.

Основа за рукопис ове књиге Новице Ђурића постављена је коју годину раније, на измаку осме деценије века.

Она је Новичино виђење Десанке и њеног дела и Десанкино сведочење о људима и догађајима свога живота и века. О опаким људима, понетим у моћи, и страдалницима од те моћи и личним тешким животним тренуцима, од којих је и песме сачувала, препуштајући им радосне тренутке.

Ово је Новичина, али у исти мах и Десанкина књига, Новичиним посредством. Новичина о Десанки. Десанкина о себи, у бесудном времену безбожника, кад се као тешка изопштавајућа осуда изрицала тврдња да је она православна песникиња и њоме ниподаштавало целокупно њено песништво и порицала свака вредност најлепших збирки песника нашег језика, а најпре збирци Тражим помиловање.

Сам Новица Ђурић пише апотеозу о Десанки Максимовић, са бираним дивљењем. И, ако би се издвојила Десанкина сведочења и његово новинарско навођење на њих, оно што би преостало била би једна целовита Ђурићева поема у прози о песникињи љубави. Ту није казано много новог, али је казано на нов, узвишен начин, пун искреног дивљења. Он Десанку види у венцу словенских песникиња века, у коме су Марина Цветајева, Ана Ахматова и Јелисавета Багријана. Придодајмо и Виславу Шимборску.

Ова књига није унапред смишљана. Њен настанак је непосредан. Ту је њена основна чар. Ту су и извесне мањкавости, али је прве врсте неочекиваност која је у њој.

Новица Ђурић каже да је сусрет са Десанком Максимовић увек празник. Ово је књига о два Новичина празника.

Први празник ове књиге збио се августа 1987. године, у време великог слављења српског језика у виду слављења два века Вука. У Пиви, колевци српског језика, на Пивским књижевним сусретима, на које је Десанка Максимовић дошла овенчана Његошевом наградом, највећом тадашњом књижевном наградом у Југославији. Та награда јој је измицала две и по деценије, а могла ју је добити прва по књижевној правди за Тражим помиловање, да није дисквалификована због православља и српства. Десанка је у Пиву дошла и са ожиљцима на души, јер су је у поводу Његошеве награде, са старим етикетама, напали они што су унели деобе у Његошев народ, што су мисао о разбраћењу  претворили у државну идеологију (који ће двадесет година касније братство изнети на међународну пијацу и на берзанске лицитације). Нападали су је у Побједи да као добитник срамоти Његоша, не схватајући да је баш она песничко оличење сестре Батрићеве и да, нападајући њу, нападају и Његоша. Или баш схватајући да је то оличење. Овенчану, а рањену, срео ју је Новица Ђурић и она је баш њему отворила душу.

У њеној исповести избила су сва сећања на све неправде које је преживела, које су јој срачунато наношене.

Знали смо да је прошла време идеолошке острашћености, време прописивања осећања, али нисмо слутили да је пролазила и тешку шикану и комунистички садизам.

“Пратили су ме, саслушавали... Кад сиђем са аутобуса, тражили су ми легитимацију, нису они мене јавно малтретирали, јер ја сам већ била довољно познат песник у свету. У поноћ су ме звали телефоном и питали да ли је то болница у Ваљеву, јер су знали да у тој болници смртно болестан лежи мој брат. Спусте слушалицу. Е, то су фукаре биле. Или поново зову и кажу како сте ви осетљиве душице, одговорим им – боље него неосетљиве. После сам је дознала ко ми је све то радио... Ја се никоме нисам светила...”

И кад се овако исповеда, Десанка Максимовић показује колико је лепог и племенитог карактера. Труди се да на показане мржње не узврати ни бесом, а камоли мржњом. Чак се и стиди за поступке оних који су јој болове и увреде наносили.

Новица Ђурић се показао добар, стрпљив, па и провокативан (са мером) саговорник. Навео је Десанку да му бар повери оно и што својим песмама није поверила о опакостима једног времена, о односу власти и писаца, о писцима на власти и у комитетима, о менама према периодима, од осионе власти показиване силом до закулисних политичких игри.

“Осетио сам у том тренутку како јој Оскар Давичо негде чучи у ружном сећању.” – каже Новица.

Заиста, Давичо је био такав да у сећању може само да чучи, али Десанка се и од његовог зла брани:

“Ја не мрзим ни Оскара Давича. Ја мрзим кад он нешто блесаво и дрско учини, кад чујем да је некоме зло учинио, кад ми причају да ако је неко његову песму напао, он због тога иде код политичара, па му преко политичара службу одузме... Нисам ја позвана да о томе говорим, нека мене Бог спасе од тога. Не, не... Довољно сам рекла.”

Као што је велику песникињу тешко навео да нешто каже о Давичу, који јој је пуно зла учинио, почев од из књижевног живота искључујуће одреднице православна песникиња, Новица Ђурић ју је навео и на разговор о Радовану Зоговићу, који је после 1948. године преживео тешко време комунистичке одбачености и дводеценијског искључења из јавног живота, кога су оставили другови и пријатељи, а једино није оставила Десанка Максимовић, иако призивана на комитетске и удбовске разговоре. Остала му је у сукњи колега кад нису смели они у панталонама, са изузетком Михаила Лалића. О том пријатељству је говорила са усхићењем, са којим га је сачувала.

Десанкина топла прича о пријатељству и одбрани пријатељства са Радованом Зоговићем ублажила је и њено сведочење о Мирославу Крлежи, иако се он у више наврата идеолошки качио и тако флоскулама оцењивао њено песништво као врховни пресудитељ. Чак му је, чини се, и све опростила, захвална што је Зоговића као песника рехабилитовао, објављујући му песме у загребачкој Републици. Узгред буди речено, у предлозима Зоговићеве Књажеве канцеларије за Његошеву награду, био је и Десанкин предлог. Једно пријатељство за сва времена сачувано је и у овој књизи.

После празника у Пиви, Новица Ђурић је септембра у Столиву на мору имао други сусрет са Десанком Максимовић. Желео је да настави разговор са њом и условно договорио још у Пиви. Желела је разговор са њим и Десанка Максимовић, јер се, дошавши у Столив, прва она јавила. Из овога се слути да јој је током разговора у Пиви уливао поверење, да ју је чак питао највише од оног о чему је хтела да је пита и да је хтела да му се још повери у мери у којој буде она хтела и сматрала да треба.

         У Столиву му је Десанка Максимовић прво поверила своју велику љубав за Русију, и муж јој је био Рус, због којих је позивана на разговоре у службу коју је опевао Давичо (ОЗНА све дозна), а богме једном и пред самог Александра Ранковића, код кога је био и Милован Ђилас.

Обрачун модерниста и реалиста и у Десанкиној верзији био је жесток и скоро ждановистички искључив, само што су ждановисти били модернисти, јер су имали власт и били државно етаблирани. То је сасвим ново виђење, јер Десанка указује на модернисте као на претходницу глобализма, тада американизма.

Говорећи о студенстким демонстрацијама 1968. године као о једној великој генерацији наде, која није добила прилике, Десанка је дословце поновила оно што је пре 21 годину рекла студентима у Капетан-Мишином здању. Каква меморија!

У Столивском Десанкином сећању Новица Ђурић је записао неколико њених драгоцених споменарских анегдота са Јосипом Брозом и краљем Белгије (где је био “и онај Дража” – ни презиме му није хтела да помене), са Ивом Андрићем и поред његове закопчаности, ведрих са Црњанским у младости, боемских уз Драинца. Изузетно је непристрасно њено указивање на Миру Алечковић, иако би се баш ту пристрасност очекивала. Пристрасно је више њено дивљење за Даринку Јеврић и њена забринутост за Миодрага Булатовића, кад на односу према Булатовићу у Савезу књижевника слути страшну судбину земље. Са њеним мислима о Косову, које је губљено деценијама и које се нагло и убрзано губи, завршава се ова књига.

Да ли је Десанка Максимовић још нешто хтела да у Столиву повери Новици Ђурићу можемо нагађати, што није никад захвално. Будимо зато веома захвални за ово што смо добили.

Новица Ђурић је, пошавши у Столив на сусрет са Десанком Максимовић, повео и свог пријатеља сликара портретисту Мишка Мрдака, који је током разговора направио више цртежа. Судбина тих цртежа је непозната – према овом рукопису. Новица Ђурић је успут, веома уверљиво, описао како је Десанка Максимовић примила ово портретисање и свој изглед на цртежима. Жене су сујетне на свој изглед, па ако су и песникиње.

         Постоје веома добре монографске и биографске књиге о Десанки Максимовић које су настајале и у сарадњи са њом (Милорад Блечић, Драгомир Брајковић, Радован Поповић). Писане су с љубављу и утисак је да је у њима песникиња штићена и могућег непријатног податка. Овде се сама Десанка није штитила.

Милован Витезовић