ПРЕЗИР ЈЕ ТАКОЂЕ ДИО ЉУДСКОГ НАДАХНУЋА

АФЕ­РИМ, ДУ­ХОВ­НЕ ГР­ДО­БЕ

          Без­и­ме­ни пор­та­ли, ван­зе­маљ­ци оки­ће­ни ми­ше­ви­ма као ор­де­ни­ма за ку­ка­вич­лук про­на­ла­зе ин­спи­ра­ци­ју у бла­ће­њу свих оних ко­ји ни­је­су спрем­ни да се од­рек­ну се­бе и по­ста­ну Они Шта год да нас је сна­шло или пред­о­сје­ћа­мо да ће се де­си­ти, за­те­че­ни овим или оним ‘’до­бром’’, чо­вјек се пи­та је­смо ли љу­ди? Је­смо ли...?

           Да ли су љу­ди и они што сва­ко­днев­но жи­ве од под­ме­та­ња и ту­ђе не­сре­ће? Је­су! Ка­ко ре­ћи да ни­је­су?! Је­су, не­срећ­ни љу­ди. И не би­смо би­ли љу­ди ни ми ако би­смо по­ри­ца­ли да су оно што ро­ђе­њем је­су. Не би­смо би­ли до­бро­чи­ни­те­љи ако би­смо би­ли сли­је­пи и по­ку­ша­ва­ли да не ви­ди­мо ка­кве све па­ко­сти из сво­јих пси­хо­пат­ских про­ви­зо­ри­ју­ма чи­не дру­гим љу­ди­ма?
Ни­ка­ко да поч­нем пи­та­њем у че­му чо­вјек про­на­ла­зи на­дах­ну­ће за ло­ше, за зло, за па­кост, за...
            Лак­ше би ми би­ло ри­је­ши­ти не­ку ма­те­ма­тич­ку фор­му­лу не­го умо­ри­ти сло­ва о ду­хов­ној и мо­рал­ној ус­плам­тје­ло­сти то­ком про­те­клих да­на, мје­се­ци, па и го­ди­на. Да би од­го­вор био ја­сан, нео­п­ход­но је на трен оба­сја­ти пси­хо­ло­шки про­фил оних ко­ји тра­га­ју­ћи за соп­стве­ним иден­ти­те­том по сва­ку ци­је­ну на­сто­је да уна­ка­зе ли­це свих ко­ји су од­ма­кли ко­ји ви­јек у сло­ву, ми­сли, емо­ци­ји, ин­спи­ра­ци­ји ко­ра­ча­ју­ћи уви­јек с па­ме­ћу ис­пред.
            Вје­ру­јем да ни­је спор­но да на­дах­ну­ће у па­ко­сти пре­ма дру­гим љу­ди­ма из­ви­ре из соп­стве­ног не­у­спје­ха, кра­ха, кра­ха при сва­ком по­ку­ша­ју да оства­ре оно че­му ни­је­су ка­дри, ни до­ра­сли.
            Већ ду­же вре­ме­на у ком­пју­те­ри­ма су се фор­ми­ра­ли број­ни гра­до­ви у ко­ји­ма су њи­хо­ви ста­нов­ни­ци раз­вр­ста­ни у ин­те­р­нет на­се­ља ко­ја за­да­ју ве­ли­ку му­ку ци­ви­ли­зо­ва­ном сви­је­ту ка­ко да им до­ста­ве пи­сма, те­ле­гра­ме и по­де­бље фи­нан­сиј­ске уплат­ни­це, јер су на­се­ља без ули­ца, бро­ја по­штан­ског сан­ду­че­та... Но, нај­ве­ћи про­блем је што њи­хо­ви ста­нов­ни­ци не­ма­ју ни име­на, ни пре­зи­ме­на. Без­и­ме­ни пор­та­ли, ван­зе­маљ­ци оки­ће­ни ми­ше­ви­ма као ор­де­ни­ма за ку­ка­вич­лук про­на­ла­зе ин­спи­ра­ци­ју у бла­ће­њу свих оних ко­ји ни­је­су спрем­ни да се од­рек­ну се­бе и по­ста­ну Они. Или, пак, да по­твр­де да је оно што они ра­де до­бро, нај­че­шће то тра­же на ча­сну ри­јеч ко­ју не­ма­ју.
И да на­прег­нем цје­ло­куп­ни нер­вни си­стем не бих мо­гао ис­тр­пје­ти то без­и­ме­но гро­бље ко­је хо­ће по сва­ку ци­је­ну да по­ста­не не­ко. Ево при­ли­ке да ми не­ко ја­ви ка­ко је упо­знао Не­ко­га ко је Не­ко, са­мо ни­је у при­ли­ци да га пред­ста­ви ни име­ном, ни пре­зи­ме­ном. Јед­но­став­но, Тај од То­га про­дро је у су­шти­ну сво­га би­ћа и схва­тио да је ни­ко, па би ме­ђу сви­јет да се­би на­ђе слич­не.
            И на­ђе их.

            На пор­та­ли­ма – без­и­ме­ним гра­до­ви­ма ко­је мно­го не за­бри­ња­ва што је Цр­на Го­ра еко­ло­шка др­жа­ва, за­бо­ра­вље­но је да је сва­ко из­ла­га­ње сме­ћа стро­го ка­жњи­во. Иако је све што је ка­за­но огле­да­ло пси­хо­ло­шког про­фи­ла без­и­ме­них ауто­ра и по­зна­тих вла­сни­ка Пор­тал-на­се­ља, на­дах­ну­ће беш­ча­шћа они, вје­ро­ват­но, про­на­ла­зе при сва­ком по­гле­ду сво­га ли­ца у огле­да­лу.
            Ако је већ та­ко, а је­сте, он­да мо­лим огле­дал­ца да укло­не пра­зне про­ва­ли­је по­зна­те као за­љу­бље­ност у се­бе, с на­дом у ту­ђе ја­сле... Се­бе за­шти­ти­ти од Њих је­ди­но је мо­гу­ће до­бром књи­гом у ко­ји­ма њих не­ма и не­ће их ни би­ти. Мо­жда у овим но­вим ‘’књи­жев­ним гро­ма­да­ма’’ кр­ште­ним као ‘’Ур­ба­ни ро­ман’’. Из­ви­ња­вам се, при­сје­ћам се да сам их, ипак, у јед­ном срео, по­том на јед­ном фо­ру­му, и на кра­ју она­ко с ли­је­пим осје­ћа­јем пре­зрео.
            На­дах­ну­ће је и пре­зир. А пре­зир је та­ко­ђе дио људ­ског на­дах­ну­ћа. Увје­ри­те се пре­ла­зе­ћи без­и­ме­не Пор­тал-гра­до­ве да су ови без име­на и пре­зи­ме­на се­бе пре­зре­ли, по­сти­ђе­ли се свог име­на и пре­зи­ме­на, па са­да хо­ће на­шим да се по­слу­же. Чи­не то на­дах­ну­то да ви­ше за­бри­ња­ва но што по­сто­ји.
            Афе­рим, зна­ла је да ка­же Бла­га Ни­ко­ва.

            Афе­рим, по­на­вљам и ја, ду­хов­не гр­до­бе.

 / ДАН, 23. јун 2013. године, (Аутор је књи­жев­ник и но­ви­нар) /