ЂУРИЋЕВА ОДБРАНА ЉУДСКОГ ВИДА

 (  Новица Ђурић , "Јави ми да сам жив“, Орфеус и Књижевна задруга, Нови Сад и Подгорица, 2009. година)

            Сам наслов актуелне пјесничке књиге особеног савременог пјесника Новице Ђурића " „Јави ми да сам жив " својеврсна је енигма, не зато што га је тешко схватити или одгонетнути на реалном и на метафизичком плану, већ једноставно због тога што је пјесничка инверзија пласирана свијету као што градоносни облаци на своме беспућу пласирају муњу свакодневне злосанице.Одважио се пјесник, с пуним правом и неминовном обавезом, да се запита је ли стварно жив; да нас запита да ли стварно постојимо. Ако је жив зашто не учини нешто да постајањем потврди живот, ако смо живи да животом оправдамо поотојање. И је ли, може ли животом да се назове ово што и ово како живи данашњи човјек - савремени роб или робовласник. И  ко је роб, а ко влада, ко у стварности коме ради о пустом срцу, о безумнај глави? Јасно је пјеснику, али како да нама, како да пред нама, како да пред самим собом себе оправда - зашто прихвата имитацију имитације живота, привид да јесте, привид да јесмо, а није, а нијесмо достојни Господњег лика? Нијесмо заолужили нијеми додир сусталог, али још како-тако опстајућег Милосрђа...

            Усред безнађа, усред бесмисла и сломидуха Пјеснику се из дубине посрнућа патње јавља (не)очекивани зрак, (не)очекивано спасење, право на васкресење прије свеочекујућег краја. Једина је права свјетлост јединица Кћерка, њен дан видећи, њена побједа над пријетећим мраком - како би отац поново прогледао, како би човјек човјека опет видио, како би за пјесника било нове свјетлооти У свијету:

"...Видим светлост

видим пространства

и она небеска

и ова овоземаљска...

Благословене су очи

које светлост виде,

и ове.

И видео је Бог

како бих и ја видела

и рече:

Види!

И би светлост."

( Н.Ђурић:Милица:добро да је светлост )

            Пјесник је пронашао искру човјечноети, зраке живог свјетла, могућност богоспознања у библијском одјеку, у јавки на библијску силну јеку људскости, у одзиву на Божански призив далеко од  материјалног, далеко од мистичног на самој граници метафизичког и динамично животодајног, што, дакако, само крајње условно и поједностављено, само на преаксиолошкој равни може да подразумијева чулност и реалистичност. Констатација добија на значају тим прије што је у бити ријеч о особеној високој стилизованој (хоће рећи: осијаној ) лирској медитацији на размеђи дневне молитве и свакодневне тугованке.

            Кључни тренутак кад неко треба, кад мора пјеснику да јави да је жив, јесте онда кад се роди први прави освит наде, кад се у овој пјесничкој драми стилски до сржи елиптично, а садржајно благотворно синтетизовано дефинише релација надмоћи и немоћи гријеха - доносимо ту бриљантну пјесничку бравуру у цјелини:

" Грех,

беше грех

у свакој речи

коју изговорих

мимо твоје,

Господе."

( Н.Ђурић: Грех)

            Само онај ко препознаје сопствени гријех и тражи (а тешко, врло је тешко наћи) искрени пут (по)кајања може да догласи пјеснику да ли још има могућности мимо живота по Ријечи и мимо живота оних којима поклања срце и вид Господом озарен.

„ Како сам могао

Како сам могао

радити такве ствари

живећи у том страшном свијету

потчињаваући се његовом праву

играјући се са његовим правима.

Треба ми Бог, да би ми опростио

треба ми Бог милосрдни." -

- одговара нашем брижном поети велики свјетски пјесник Часла Милош у пјесми "Како сам могао" цитираној у цјелини према Милошевој књизи "Посљедње пјесме", објављеној у Подгорици, 2009.г. у преводу Слободана Милића. Колика ли је само моћ Поезије, како ли је лако доћи до правог одговора кад се међусобно пронађу, кад се без овоземаљске јавке и договора сретну и препознају творци истинске поезије, настављачи искона и пророци нововаскресења у окриљу дана који треба људима и који би требало да дође. „У Јагњету је спас" - рекао би Митрополит Амфилохије, у искреном предавању молитвеној истини, господњој и лудској нади за пјеснике; ту опстаје вјера за тријумф Поезије Свјетлости. Потенцирану изузетну потребу да Бог сачува од зла, освијетли и подари праву "добру реч" носе у себи и кроз сопствене видеће, невидеће и свевидеће сузе слијевају на душе наше грешне пјесници, свеци и мудраци. Радују се пјесници што је ријеч Господња ту у близини њиховог сна, макар он био немилозвучно сањан у просторима у које добро тако ријетко навраћа, у камене завичајне проклетије, у суштини бола и неразумијевања.

"...Сунце,изјаши

и шапни

име човека

утамниченог

у мојој души

и оно што

више никада поново

видети нећу."

( Н.Ђурић: Човек утамничен у мојој души)

            И први осмијех, и прва нада, и цвијеће, и пјесма, и слобода - све је у човјеку. У души човјековој под сунцем небеским, приступачно обичном али добро познатом само Свевиду. Под сунцем завичајним столује тај зрак. Но завичаја сбе мање има, отргао се, заборавио нас, заборавили смо и ми њега, на њега.Чека нас и чекамо га. Ко дочека. И биће, ваљда ће бити тако, управо тако једнога дана Господњега, једнога часа људскога "кад срце /нађе/ у Богу узглавље" - како доглашава Високопреосвећени пјесник. Притиска, тешко мучи чама и празнина, али душа се људска бори до задњег трена свенадмоћи и опстаје, траје, враћа се на почетак прије свог, прије настанка свега што би.Тада се поново ствара и живи дуже и више од свега што јесте.Све уз "милост и опрост од песме". Увијек у сазнању да у свјетлу Свезнања има простора за човјекову вјеру, за вјеру у човјека. Тада већ постоји, рађа се, бар, трен кад се можемо јавити пјеснику да сазна да зе жив, да смо живи узајамно и међусобно.

"Окренути лицем ка Њему,

добили смо нови поглед,способни

гледати у Сунце.

Зар није било увијек нашом

највећом жељом

да живимо и заувијек да се настанимо у свјетлости?"

(Ч.Милош: Без наслова)

Добро се умни пјесник одлучио да на питање нашег поете одговори новим питањем и да пјесму остави без овог наметнутог насловљавања. Овдје је обавезно, ово је стварносно право дато само створитељу - да слози, да предислови, да наслови, да надслови и сам се пред собом договори о свему, са свиме што се у Њему надијевало"(Ч.Милош) .У сагласју је, у најбољој мјери и намјери са сопственим сном и наш поета Новица Ђурић вјерујући и сам да „је владавина на земљи ограничена/ до појединачних случајева“. У те тешке, за српског пјесника претешке и трајно болне ране спада мајчински бол, сопствена патња и народна мука - горко поље, поље несреће и неспокоја, поље Косово. Изгубљени сан је само привид, јер сан је налик Сунцу: враћа се, оживљава, пржи, пропушта дажд и зауставља тешке слапове надолазећих суза.

"... Божје ми вере

 Богом се кунем,

Бог ми је сведок,

више те молити нећу –

спаси само још овај пут.

Шта да јој кажем,

Боже? "

(Н.Ђурић: Мајка, ја и Косово)

            Мора се вјеровати Господу. Пјесник мора да вјерује Сунцу и Небу. Кад већ вјерује у свјетлост.Мора вјеровати у причешће без којега не би био човјек, не би могао да буде пјесник. Након свега, кад се спозна оно што привремено бивствујући створ може, онда "и није (баш тако) лоше умрети". Коначно, ни "васкресења не бива без смрти“. Па нека буде пјеснику допуштено да нестане онога часа, док још траје вјера да се може

^„.. .Умрети загледан

у шуме и пашњаке

планинске врхове

орла под облаком

и није лоше умрети..."

(Н.Ђурић: И није лоше умрети)

            Мора се, како-тако, мора се обавезно - морају се окајати овоземаљски гријеси. И они у ријечима, и у ћутању - и у дјелу. Добро је што је кратак живот у овоме недостојноме свијету те нема толико времена за више сагрјешења и добро је што постоји Бог и нада да ће моћи да опрости - угодно сабесједе велики свјетски и умни наш поета.Читајући их, слушајући их у двопјеву бива нам лакше пред сопственим малим животима, пред сопственим смртима, у страху од заслуженог општег скончања, у жељи да умјесто овога осване бољи, безбједнији и свјетлији свијет.

            И због спознаног, и због већ реченог вјерујемо да је сасвим у праву проф. др Радојка Вукчевић кад констатује да се "поезија Новице Ђурића истиче (...) својом посебношћу међу бројним српским гласовима у Црној Гори".[1] Ријеч је да је заиста и у овој, увјерени смо, до сада понајбољој Ђурићевој пјесничкој књизи, креаторско умијеће, сходно укупној моћи, брижно грађено и да се стварно може дефинисати строгим појмом веристички чисте поезије. Но, да не бисмо читаоца доводили у забуну, појам чиста поезија на коме инсистира Р.Вукчевић има се доживјети као такав у артистичком, прецизније књижевно - теоријском смислу. На плану комуникације, на нивоу суочавања са општим и појединачним онтолошким становиштима ово је поезија тешке борбе за пјесниково и људско право на свјетлост, дакле на живот и опстанак. Онолико колико је та борба тешка, толико је и тешка ријеч, свака ријеч у књизи "Јави ми да сам жив".

            Указујући на "трагање по укрштеним стазама"[2] знаменитог И.Калвина, Миодраг Трипковић даје сљедећу реинтерпретацију поменуте релације: "Ја нисам тако вешт у тим стварима, и уопште нисам склон претеривањима у трагању за неким скривеним смислом у стварима које се чине више него очигледним".            [3] Вјероватно, а кад се говори о поетици Н.Ђурића, убједљиво је препознатљива тежња да се открије то необична, онеобичено тајанство очигледности.Очигледан је Бог, очигледна је Свјетлост,очигледан је специфични Weltanschaung, али опет крије тајну, крије много тога виђеног, а непознатог.Томе спознању најдубљу своју вјеру у ријеч, у пјесму и пјесништво посвећује пјесник Ђурић.

            Сасвим је прихватљиво и увјерење да се он на свој начин додирује са пјесничким свијетом Роберта Фроста (' то исправно уочава Р.Вукчевић), да поетички са њим дијели судбину духовног бића, али наш пјесник  Новица Ђурић, по дубинском лирском својству бива топлији, срдачнији, ближи по датој бити Господу  и људима - ако Господ јесте стварно Господ, кад Господ јесте истинске Господње снаге да врати сан и вид свијету пјесника и свијету човјека. Поета је близак и сродан људима кад они хоће да буду људи по Господњој достојној мјери живота, нестанка и васкресења.Ђурић вјерује у Господара живота, без поговора и приговора, макар какав тај живот био - у радовањима, у патњама, у болу таме, у злу косовске ране, али и у васкресењу ока и наде лудске. Захвалан је Свемоћном који дарова човјеку моћ да надјача таму, да надвиси смрт. Ако неки други поменути или асоцирани поета вјерује у потребу да је нужно с чврстим пастирским штапом у руци кренути у хајку на вукове, Ђурић се прије опредјељује да, макар самотан, бдије над живом душом Јагњета, у коме је, рекли смо већ, спас препознао савремени мудрац и Владика.(Опет нам путоказују Мудраци,Владике и Пјесници. Није без божанске бриге, никад Господ посве не напушта своје стадо, никад Свевишњи ни је и неће моћи да напусти грешну племениту збиљу,  његошевску Црну Гору.)

            Бачен је данас човјек у цијелом поднебесју, а на овом нашем суром и посном камену, нарочито,под тешку гомилу свјетског етичког суноврата. Потреба да помири човјека и човјечност у стању привременог безизлаза - основни је мотив који подстиче поетску намјеру Новице Ћурића. Он је овом књигом још једном дао могући допринос одбрани свјетлости, одбрани људског вида и права да вјерује да постоји, да је пјесник и да је жив - макар му ми то у свом забораву и егоизму и не јавили. Макар га у злој намјери и увјеравали у супротно - од нестанка, од зла брани га чиста доброта Поезије.

Подгорица, З0.о4.2010. г.                                    Перивоје Поповић

---

[1] Н.Ђурић: Јави ми да сам жив, Подгорица, Нови Сад,2009,стр.115 (Поговор)

[2] М.Трипковић: Хелиогабал, Београд,2006,стр.137

[3] Исто