СПАСИ БОЖЕ МОЈ НАРОД

НАША ПОКАЈАЊА ПРЕДУГО ТРАЈУ

Браћо моја по крви.

Малена је моја снага и крхко је моје знање да пред прагом Петровића било шта кажем што они за вијек вјекова нијесу рекли и завјештали својим потомцима. И никад тако ме не би страх од себе сама да своје светосавско сјеме не обрукам.

Шта да кажем када ми се сан претворио у несаницу? Ријеч у мук. Једино као да чујем јаук мог народа. Устајем, јер само зарад свог народа и вјере треба устајати. И Бог је своје слуге позвао да народу буду од помоћи и када се чини да му нема лијека.

Немоћни пред силом тих црних аждаја зарад спаса православља стали су и прсима стоје Свети Петар Цетињски, Лазар, Милош, а у небо се издигле и свијетле кости наших велемученика. Свијетле, коре, опомињу. Јаук над гором црно се пролама .

Проплакала Симонида.

Са Скадра се измуза крваво млијеко младе Гојковице. Теку потоци из дојке мученице а мој народ плаче "кано мало дијете". Плаче што се заборавио, прокласао што се досјетио. Устао и разгони, не да да мрак падне над нашом колијевком. Да му се не скамени. Да кам у кам не удари. Да леденицу не повија и привија. Клија да би имао кога похранити. Јер да није тако ко би свједочио о нашим постојањима да није наших светиња. Како би се у туђини препознавали да не би миропомазања наших светаца ?

А вјекови постојања мог народа су драма за драмом. Јер грдни мучитељи, свјетске србоубице, хране се и подхрањују пржењем земаља и народа. А то што се ми Срби никада нијесмо дали спржити, понизити, у ланце везати и туђим перјем китити, зар да се тога стидимо пред некрстима свога крста? Као да су заборавили кад Његош каза: " Смрт је лакша но грдна срамота". А ми нијесмо никоговићи па да станемо уз раме са њима и продамо своју вјеру за вечеру. Јер, бити Црногорац, Србин, знаци бити борац  -  са својима и са туђима када уче , чине и свјесно служе нечовјеку. Зар да узмичемо пред изродима рода свога који зарад мрвица које су са стола власти капале по поду од образа оних који служе да би служили туђину?

Мој народ више нема куд да крене. Куда би са свог огњишта? А многа су наша огњишта давно угашена. Упретана у издајства, незнања, неодлучности, узмицања, преваре, лажи све док Његов дуг не дуну у нашу душу, и подсјети нас на Лазареву клетву. А ни на клетве се дуго не освртасмо па нам се кровови умало претворише у црне барјаке а све наше мајке убрадише црне мараме. И кад их скидају заклињу своје потомке да крв своју не обрукају и потомцима траг не утру .

 Да не забадамо нож у срце нашој браћи Србима, гдје год да су  под капом небеском. Да не крваре од наше ране. Да не искрваре, да не искапају, издахну опет на нашим рукама од наше, најтеже ране  -  братске!

Народ нам је сав у ожиљцима. Оним од јуче и овим од данас. А данас је последњи тренутак да се вратимо вјери, скинемо црне барјаке и мараме, станемо на кућни праг, дунемо у огњишта брата свога, ма гдје он био.

А нашој браћи у Србији највећа је помоћ да смо им заиста браћа која их не тјерају испод прађедовског шљемена, како нам умјесто божјег дара у колијевке не би туђини дјецу нинали. Да наша дјеца буду безбрижна и сигурна шта смо им у наследство оставили. Да се тога не постиде ни они а Богами ни ми.

Нема више времена за покајање. Јер наша покајања предуго трају. Опростили смо ваљда једни другима и последња је ура да једни другима добро чинимо. Да једни зарад других живимо. Јер не може се другима зло чинити а добру се надати. Зар нас на то нијесу научили сви наши свеци.

Ко заборавио на њихове ријечи немао сјемена за сијање ни њиве за орање. А нама ће, ако Бог да, клијати и ницати гдје нашим злотворима никада није ницало.

Но, ко је тај јунак коме баста да Косову окрене леђа? А леђа су му окретали они који никада и нијесу знали колика је то српска светиња. Издали су га и издају они који не знају цијену свога постојања. Јер, ко не зна колика је цијена сопствене нецијене није кадар спознати цијену нецјењене цијене. Таквих је било И биће и нека им је Бог упомоћ.

Ево данас, браћо мога, над Цетињем поново васкрсавају сви наши великомученици. Свијетле, бране нас, опомињу да је проклет онај народ који пристаје на колективно самоубиство. Стога се мора одлучно устајати како не би понизно живјели. И нејаки су јаки кад крену. Кад знају зарад чега им вриједи умријети. А наши су преци зарад своје вјере и часног крста јуначки гинули. Зато данас живе и свијетле. Има ли ишта узвишеније но бити мртав а бити жив. Такви су били они, такви би морали бити и ми.

И Бог каже да такви морамо бити. Нек Бог подржи то што хоће мој  народ .

Не дај Боже да брат огњем удари на брата. Не дај да брат оде од брата свога .

Спаси Боже мој народ.

Подржи Боже да будемо људи.

Нек буде по Твојој вољи.

/ Цетиње, на Лучиндан 1999. године /