ОБНОВА СВЕТОГ ПУТА

 Новица Ђурић /БОЖЈА ДЕЦА/, Ријека Црнојевића, 1999.)

У кругу повишене реторике, повишеног емоционалног заноса, у кругу обнове отаџбинског завета крви, тла и вере, у кругу који је изгнани колектив заточио у посебну врсту самице,  настала је и настаје песма Новице Ђурића.

           Књига изабраних песама „ Божја деца“ са додатком од 30 нових песама, иако објављена пре деценију и више, и данас  се чита као поуздан и уверљив траг о несигурнсоти колективне тачке ослонца у бурним временима; спознавши све врсте ужаса и невоља које се од давних времена продужавају кроз смртни натпев будућности,

         Ђурић песмом дефинише разбратство и растемељење, самопотирање у кругу трулежне, пропадљиве и тамне збиље под разарајућим дејством идеолошких наслага; казује нам и о монструозонсти новог  доба, о царству безбожника и безбожништва, о змијском пакленом семену, и у завршном градацијско заносу о души изабране божје деце чији се молитвени шапат кроз процеп векова уздиже пут небеса.

         Управо овакав избор сачињен изостављањем одређених песама, а додавањем нових, актуелијих, чини књигу другачијом у смислу захтевнијег  и промишљенијег ишчитавања и интерпретирања.

    Правећи одабир песма Ђурић је следио тражитељски принцип заснован на оној једној и јединственој скали Божје промисли, под чији се окриљем заправо и одвијају конци усуда и коби, кроз мукотрпно и страдално успињање ка врховној тачци, која је увек и заувек обележена само једном једином крвавом сузом.

      Вишеструка симболика песме „ Црни петак“ чији стихови бележе нарастајуће зло, јавља се и као једино могућ и једино потребан упит о смислу будућности и смислу опевавања оловне садашњости. Слике – симболи резултирају немошћу пред очигледни расапом: „ ... Браћа браћи раскубају тијело/ напуштају садашњи мрак / и крећу у крваву будућност// сви као да питају/ чија је то мисао / има ли ово вријеме своју пјесму / и творе паралелни свијет тихости.“

     Брижљиво градећи целину књиге Ђурић је циклусима: Црни петак, Колективни идиот, Историја болести, Извори изнова, Камени праг, Мртве слике, Узалудни летач, Невидљиве страже, Кућни тамничар,

успео да категорије добра и зла, духовног и профаног,  кроз преплет светлости и таме  прикаже кроз густу метафорично – симболичку структуру значења. Увирни круг мистичног и ирационалног у трагању за божјим, христоликим  знаком  јавља се у магновењу: „ Назирем отиске/  означавам поноов његове стопе / не дам да се избришу/ обнављам свети пут (... ) једино твојим стопама / слијепци виде небо / Исусе- брате“ ( Исусе брате).

       Кроз девет циклуса Ђурић оживљава ону димензију певања кроз укрштање личног и колективног, тако честог у данашњем песништву, али као један стишанији, резигнантни индивидуални тон, кроз дошаптаје са скривеним местима, кроз одсечке и детаље стварности

у којима се и једино може препознати посвећени позив песнички, посебно у ововременим околностима и под притиском доба несклоног нашем роду и несклоног песништву.

    Кад песник сагледа огромно зјапеће море безумља и неумља, немерљиву количину испразне и бесплодне реторике, онда и може једино у по гласа иронично да изусти: „ Каквог ли гробља / грдног ли човјечанства/ ту је и пјесник беспомоћан-! ( Колективни идиот)

    Очигледно  да је најснажнији мотив Ђурићевог интересовања судбина национа чији се трагизам изнова и изнова рефлектује на судбину јединке и судину песника док промишља националии удес. Следствено томе, силазни ход од замишљаног а никад спознатог раја, огледа се кроз непрекинути ток пропадања и личног и колективног, до понорних незаустављивих тачака, као оначан расплет  историја идеолошке болести која је иззвала и изазива несћреће и распад. То је та песничка историја коју Ђурић до у танчине сведочи  песмом : „ Они спознају / срахоте/ осјећају његов ожиљак / послије њега / нии зло неће остати /.

          Ето ,како нам се обзнањују обесхрабрујуће исходиште чији се крај ни не назире: „ на ситом смо конаку / и очеујемо /велики рачун ивелики списак / невоља! ( Велики рачун)  

      У интимистичком кругу песама, циклусима малих личних митова, Ђурић обнавља сећање на анђеоску чистоту дечијег лика, на невиност и неокрзнутост свакодневљем, на доба озарености и светле лепоте. То је  обраћање првотној чистоти, обраћање љубавној тајни, измаглици и прозирности, обраћање вечности једног јединственог трена.

            Ангажованом песмом Новица Ђурић успоставља духовно сагласје и са песничким претходницима  као и са оним будућим поетама које ће „ болети све ране рода.“. То је, таккође, и она поражавајћа констатација Тадеуша Ружевиа који у једној својој песми закључује: „ Нико више не памти / колико је тешка једна људска суза / на берзи цена сузама пада / на тржиштима / цена злата расте.. „

         Поезија Новице Ђурића је песничко сведочанство страдања  српског рода приказано у низу особених песничких слика које се вртложе око централне теме и то теме која је постала опште место, теме која се усталила и заузела централни део у савременом српском песништву. Сведеношћу песничких средстава Ђурић је осветлио и посведочио богочежњиву потрагу за утехом.

         Његова песма је истовремено и упит и разрешење драме појединца у данашњем злодобу. То је песма - императив оне слике трагичних деведесетих година у чијим разбијеним делићима и данас огледамо изранављено лице и чији оскаћени и одсечени делови тела, у погруженом кајању и усрдној молитви, клече пред лицем Страшног суда.

         Песничким сведочанством чији извор долаз из најдубљих дамара душе, Новица Ђурић справља мелем од речи којима блажи смртне ране: “ Морам да напишем пјесму / да спасим пријатеље / и дођем у  мрак / као смрт/ Пјесмо помилуј /мој будући народ / људе и нељуде / овај свијетли мрак / залијечи моје обољеле пјеснике / подај им вина / соли / принеси цигарету / обећај подари / мелем од којега се лакше умире.“
                                                        Милица Краљ