КОЛЕВКА
НЕБЕСКА И ЗЕМАЉСКА
/ Бећир Вуковић, Антологија „Боже правде“, 2007. године /
За ово слово, стихове кроз векове, увек је неко крив. За антологију „Боже
правде“, први споменик српском песништву у Црној Гори, након осам векова, крив
је грешни Григорије дијак, који је пре осам стотина година исткао златом
јеванђеље великославном кнезу Мирославу, сину Завидину. И сам у то доба
Григорије замоли „а мене, Господе, не заборави, грешнога...У тебе се уздам...“.
И
би заборављен као и Стефан Немања, Сава Немањић, Јелена Балшић, монахиња
Јефимија, Арсеније Чарнојевић, Григорије Цамблак, Константин Филозоф, Захарије
Орфелин, па све до Вука, Његоша, и ових који данас мртвим костима мегдан деле.
А
овај други, грешни мучитељ, годинама је сабирао векове – слова, записе, стихове
и песме – Бећир Вуковић из Горе Црне подари је народу, нешто баш налик
Григорију уз поруку - што је Јеврејима Стари Завет, Србима је поезија.
Антологија „Боже правде“ не без разлога мотом Његоша, Стевана Раичковића,
Бранислава Петровића и Шарла Бодлера опомиње „Под олошем подразумевам оне људе,
који немају слуха за поезију“.
Оно
што се обнавља поезијом и што је у корицама антологије по први пут на једном
месту сабрано, јесте трагика, истина о једном народу. И нигде тако, ни у једној
литератури других народа на свету, као у стиховима српских песника у овој
антологији, непријатељи не светле, као што је и Пропаст српског царства за
собом оставила светли траг. Зато и ова књига песама почиње стиховима „Пропаст
српског царства“. Можда зато ова антологија има неку чудну моћ, јер је први Камен станац, киљан
у Његошевој Црној Гори, у којој ничим не подстичу нити подржавају кроз осам
векова списатељи српски две судбинске речи – сеобе и деобе.
Мук
над књигом „Стварања“ коју је црногорска власт укинула пре десетак година,
трајаће још дуго, јер како је прислонити на светлост ако је укинут српски
језик, избачен из историје и придев српски, па је уместо Демо(н)кратије у Црну
Гору стигао дукљански демон. Као да је пред народом и поново над Црном Гором
„бескрајно плави круг и у њему звезда“, Црњански је једини давно то видео.
Може ли Вуковићева антологија српске поезије са беседама, чланцима,
народним песмама, писмима, химнама, записима испод тог плавог круга
луком премостити вековне постаменте од Светог Саве и Његоша, преко Дучића,
Попе, Црњанског, Бећковића... Може ли ова велика поема од реке стихова на шест
стотина страна, две стотине и двадесет аутора, подарити наду двострукој колевци
– небеској и земаљској. Ова антологија је на неки начин „романсирана“
биографија тога народа и духа, историјског бића, архетипа, коју исписали су и
исписују његови најдаровитији синови – зато је она тако неочекивано блага,
попут молитве, и оштра попут проклетства.
Антологија је вртоглавица за очи и
душу: формат - на неки начин музичко решење - слова (вињете) првог Буквара који
је из
Русије стигао у Црну Гори, тачније у манастир Градиште - састављач је посејао
кроз антологију. Књига је „осликана“ фотографијама песника, графикама Београда,
Темишвара, Будима, Сент Андреје, Книна, Биљарде, до најстаријих крстова -
напрсних и са купола - ордења, симбола мита српског народа из свих географских
и временских атласа... Реч је и о најмодернијем решењу које просто плени својом
лепотом. Књига таквог нивоа и такве лепоте, таквог стила, таквог духа, никад
се пре није појављивала не само у Црној Гори.
Свака
антологија јесте истовремено допринос једној култури, али ова, посве необична и
нетипична, попут пешчане књиге, на посебан начин акцентује улогу и смисао
књижевности у духовном и историјском бићу Срба, и тек треба да нађе пут према
читаоцу. Кључеви за ову ризницу стихова
налазе се ту, у џепу, у руци, у
срцу свакога од нас, сваког читаоца, али истовремено, ти кључеви песама и записа,
химни, слободних стихова који су извели у обећану слободу, јесу и кључеви од
светлих гробова, и зато ова књига делује као књига " пре књиге" и
веома је важно што се баш сада, у овом тренутку, појавила у Црној Гори. Њен
значај и улога која на известан начин и дефинише трагичне кукавице косовске
мисли на духовној мапи ововремене Црне Горе, тек ће само време да дефинише.
Антологија
"Боже правде" сама по себи не да се експонирати, што је увек била
амбиција и намера свих антологија. Она показује ток, дијалектичност, ход једног
народа на чијем је челу његов аутор Свети Сава, који је искочио из времена и
побегао за Христом, Свети Саво светац, писац, државотворац, личност каквог
неима Европа. Антологија која показује како је метафора извела у слободу један народ.
И не само да су језик и метафора извели у слободу, ослободили, него и сачували
свет. Што се тиче језика и поезије, у том смислу, Срби су јединствени.
Споменица
српском песништву „Боже правде“ оповргава постмодернистичке тврдње да се може
живети без сећања и као да пита – може ли се живети без заборава? Ако је неко и
намеравао да прода душу, нека се присети храма Оченаш на Маслиновој гори, који
је тамо, међу шездесет и два језика, исписан и српском ћирилицом. А на чијем је
језику Он исписан, то су народи који постоје, језик на ком Господ прима молитве
и он се не да заробити, већ светли и сведочи, као и Тројеручица која бану у
Хиландар и поста његова заштитница, која напаја мастилом и штити песнике.
Новица Ђурић
/ 16. мај 2007. /
Нема коментара:
Постави коментар