Поезију Новице
Ђурића, из збирке у збирку, карактерише посебна врста издвојености песничког
исказа из мноштва песничких гласова. Та издвојеност се, пре свега, огледа у
сведености и језгровитости, у обликовној и изражајној структури стиха којим
песник суверено исказује просторе унутрашњих душевних превирања чија се
изражајна енергија рефлектује у стварносним оквирима.
Јер, Ђурић је новинар и
песник. Онај који се служи голим чињеницама, или онај који се служи фикцијом и
од ње ствара чињенице.
Јер Ђурић је и песник и
новинар, или и једно и друго. Управо је то Новица Ђурић који је успео да
обједини чињенице и фикцију и да у складу са сопственим поимањем песничког
послања испише руковет песама.
Најновије песме у
рукопису сежу до најдубљих простора људског бола, до интензивног преиспитивања
јединственог граничног тренутка који на необновљиве полове прекида живот и води
у смрт. Те песме су још увек у настајању. И ја вечерас нећу говорити о њима, већ о књизи изабраних
Новичиних песама.
У кругу повишене реторике,
повишеног емоционалног заноса, у кругу обнове отаџбинског завета крви, тла и
вере, у кругу који је изгнани колектив заточио у посебну врсту самице, настала је и настаје песма Новице Ђурића.
Књига изабраних песама „ Божја деца“ са
додатком од 30 нових песама, и данас се чита
као поуздан и уверљив траг о несигурности колективне тачке ослонца у бурним
временима; спознавши све врсте ужаса и невоља које се од давних времена
продужавају кроз смртни натпев будућности,
Ђурић
песмом дефинише разбратство и растемељење, самопотирање у кругу трулежне,
пропадљиве и тамне збиље под разарајућим дејством идеолошких наслага; казује
нам и о монструозонсти новог доба, о
царству безбожника и безбожништва, о змијском пакленом семену, и у завршном
градацијском заносу о души изабране божје деце чији се молитвени шапат кроз
процеп векова уздиже пут небеса.
Управо овакав избор сачињен изостављањем одређених песама, а
додавањем нових, актуелијих, чини књигу другачијом у смислу захтевнијег и промишљенијег ишчитавања и интерпретирања.
Правећи одабир песма Ђурић је следио тражитељски принцип
заснован на оној једној и јединственој скали Божје промисли, под чијим се
окриљем заправо и одвијају конци усуда и коби, кроз мукотрпно и страдално
успињање ка врховној тачци, која је увек и заувек обележена само једном једином
крвавом сузом.
У том смислу илустративна је
вишеструка симболика песме „ Црни петак“ чији стихови бележе нарастајуће зло;
њена појавност је и једино могућ и једино потребан упит о смислу будућности и
смислу опевавања оловне садашњости.
Слике – симболи резултирају
немошћу пред очигледни расапом: „ ...
Браћа браћи раскубају тијело/ напуштају садашњи мрак / и крећу у крваву
будућност// сви као да питају/ чија је то мисао / има ли ово вријеме своју
пјесму / и творе паралелни свијет тихости.“
Брижљиво градећи
целину књиге Ђурић је циклусима: Црни
петак, Колективни идиот, Историја болести, Извори изнова, Камени праг, Мртве
слике, Узалудни летач, Невидљиве страже, Кућни тамничар, успео да категорије
добра и зла, духовног и профаног, кроз
преплет светлости и таме прикаже кроз
густу метафорично – симболичку структуру значења.
Увирни круг мистичног и
ирационалног у трагању за божјим, христоликим
знаком јавља се у магновењу: „ Назирем отиске/ означавам поноов његове стопе / не дам да се
избришу/ обнављам свети пут (... ) једино твојим стопама / слијепци виде небо /
Исусе- брате“ ( Исусе брате).
Кроз девет циклуса Ђурић оживљава
ону димензију певања кроз укрштање личног и колективног, тако честог у данашњем
песништву, али као један стишанији, резигнантни индивидуални тон, кроз
дошаптаје са скривеним местима, кроз одсечке и детаље стварности у којима се и
једино може препознати посвећени позив песнички, посебно у ововременим
околностима и под притиском доба несклоног нашем роду и несклоног песништву.
Кад песник
сагледа огромно зјапеће море безумља и неумља, немерљиву количину испразне и
бесплодне реторике, онда и може једино у по гласа иронично да изусти: „ Каквог ли гробља / грдног ли човјечанства/
ту је и пјесник беспомоћан-! ( Колективни идиот)
Очигледно да је најснажнији мотив Ђурићевог
интересовања судбина национа чији се трагизам изнова и изнова рефлектује на
судбину јединке и судину песника док промишља националии удес. Следствено томе,
силазни ход од замишљаног а никад спознатог раја, огледа се кроз непрекинути
ток пропадања и личног и колективног, до понорних незаустављивих тачака, као
оначан расплет историја идеолошке болести
која је иззвала и изазива несћреће и распад. То је та песничка историја коју
Ђурић до у танчине сведочи песмом : „ Они спознају / срахоте/ осјећају његов
ожиљак / послије њега / нии зло неће остати /.
Ето ,како нам се обзнањују обесхрабрујуће
исходиште чији се крај ни не назире: „ на
ситом смо конаку / и очеујемо /велики рачун ивелики списак / невоља! ( Велики
рачун)
У интимистичком
кругу песама, циклусима малих личних митова, Ђурић обнавља сећање на анђеоску
чистоту дечијег лика, на невиност и неокрзнутост свакодневљем, на доба
озарености и светле лепоте. То је обраћање
првотној чистоти, обраћање љубавној тајни, измаглици и прозирности, обраћање
вечности једног јединственог трена.
Поезија Новице Ђурића је песничко
сведочанство страдања српског рода
приказано у низу особених песничких слика које се вртложе око централне теме и
то теме која је постала опште место, теме која се усталила и заузела централни
део у савременом српском песништву. Сведеношћу песничких средстава Ђурић је
осветлио и посведочио богочежњиву потрагу за утехом.
У књизи „ Јави ми да сам жив“ за коју је добио престижну награду „ Златно
перо Русије“, Ђурић промишља вечита егзистенцијална питања; то је нека врста самосуочавања
и суочавања са светом наспрам кога стоји поетски субјекат. Песма тако постаје
димензија аутопетичког сведочанства тренутка самеприроде стварлаштва и живљења.
Једносмерна фигуративност
обезбеђује овом тексту густе мреже значења и реминисценција.
Његова песма је истовремено и
упит и разрешење драме појединца у данашњем злодобу. То је песма – императив и
оне слике трагичних деведесетих година у чијим разбијеним делићима и данас огледамо
изранављено лице и чији оскаћени и одсечени делови тела, у погруженом кајању и
усрдној молитви, клече пред лицем Страшног суда.
Песничким сведочанством чији извор долаз из најдубљих дамара
душе, Новица Ђурић справља мелем од речи којима блажи смртне ране: “ Морам да напишем пјесму / да спасим пријатеље
/ и дођем у мрак / као смрт/ Пјесмо помилуј
/мој будући народ / људе и нељуде / овај свијетли мрак / залијечи моје обољеле пјеснике
/ подај им вина / соли / принеси цигарету / обећај подари / мелем од којега се
лакше умире.“.
Ангажованом песмом
Новца Ђурић успоставља духовно сагласје и са песничким претходницима, као и с
аоним будућим младопесницима које „ ће болети све ране рода“ и чија песма
настаје у кругу девалвације етике, коју је понајбоље изразио Тадеуш Ружевич
стиховцима: „ Нико више не памти/ колика је тешка једна људска суза/ на берзи цена сузама пада / на тржиштима/
цена злата расте.
Милица Краљ
Нема коментара:
Постави коментар