ДРАГОВИЋЕВО ЛИКОВНО ЧИТАЊЕ ЊЕГОША

Насловница Драговићевог Горског вијенца

ДА НАДА НЕ УМРЕ У НАРОДУ

             Предраг Пеђа Драговић није допустио да прослава 200. „рођендана“ Његоша прође нечујно, већ је као рођендански поклон испалио у бездан вечности своје раскошно ликовно читање „Горског вијенца“, рекао је академик Матија Бећковић. „Можда је у наше време прави пут ка Његошу сликарство и можда ћемо преко слика (и икона) пре доћи до Његоша. Сликом у тишини свакако ћемо му лакше прићи и одати поштовање, пошто смо се у међувремену постарали да брбљањем оскрнавимо и Његоша и угрозимо сваку величину и лепоту“.

            Можда након Његоша није ни требало писати, као што ни након ове реченице академика Матије Бећковића не треба било шта казати о Драговићевом ликовном читању „Горског Вијенца“. Но, то можда увек дâ за право да се завири у једини слободни простор између Његоша и Бећковића где нас срета ликовно певање Вијенца, Владике Рада Томова, Петра Другог Петровића Његоша.

            А чим би другим Драговић започео своје ликовно сведочење „Горског вијенца“ ако не Карађорђем бесмртним, како је то и Његош учинио / „Посвета праху оцу Србије“/, који очима пренесен на платно, односно странице ове јединствене књиге живим огњем хода, живи огањ гази, загледан, не случајно, у плаветнило изнад завичаја, отаџбине... Док све гори испред Вожда, не дâ Драговић да у огњу било шта сагори па крст не само да светли, не само да се управља након османлијског покушаја сатирања, већ сија, обасјава божјом светлошћу оно „чељади“ што оста у Срба и Црногораца и за оне што ће некон њих доћи и разумети казивање Владике Данила: „Мала ли је жартва сва Србија, / од Дунава до мора сињега?...“

            Наредни ликовни „спев“ није јединствена сцена у светској литератури Сестре Батрићеве, покрај огња, већ је сликар „затиче“ убрађену у црнину испред цркве, светиње како стрепи да „крвници јаки и опаки“ не затру „семе у одиву“. И ту нема сјаја боје ни зрачка наде. Тама се надвила над светињом... и окна затамњена....

            Након стихова „Бог се драги на Србе разљути/ за њихова смртна сагрешења“, Драговић као да у једној великој провалији жели похранити све невере, кукавице, све великаше „проклете им душе“ што „на комате раздробише царство...“. На платну уоколо све у огањ гори и сагорева како наше надање не би закопано било „на Косово у једну гробницу“.

            Када су у Његошевом казивању крст изнели на врх Ловћена муње су се укрстиле „од Кома ка Ловћену“, „друга сину од Скадра ка Острогу“ на гувну се окупљају Црногорци које Драговић рукоточи испред цркве којој, као и у народу, само ђаво што се није примакао.

            У Његошевом певању Драговић је пронашао пророчанство о ононе што ће снаћи Косово, православне цркве и манастире, те да ће се и народ у збегове дати..., па су осликани олтари српских светиња у пламену, оскрнављени, порушени... а опет се светлошћу дозивају и не дају да нада умре у народу.

            А Вук Мандушић као да небесима језди, то што сева, грми, што се причини Драговићу, уистину се појави као доказ да се овај силни јунак имао рашта родити, да је претекао сва страдања, зулуме, Његовога, посебно овог Нашег доба у ком неки нови повесничари радије брату ногом за врат сташе, него тиранину, како то аманети Владика Данило. Но, Драговић пратећи нит Данилову не жели оставити цртеж без семена из које ће израсти сведочење, оно које ће уздигнути и „страшно племе“ из сна пробудити, свестан да је то завет за „далеко неко покољење“.

            За Драговића као ни за Његоша тешко да ће се разведрити „више Горе Црне“. Да тама зна дуго да траје, да се увек негде скрива прамен таме сведочимо и ми, сведочи обезглављени Ловћен и оно обурдано камење након којег Црна Гора нема свете капе нити имена.

            Управо и приказ Ловћена који се надвио над Његошевом капелом Драговић је „оковао“ стиховима „Бог се драги на Србе наљути...“ који су се заједно са овом громадом у крвавим таласима оводанашњег безбожништва запутили тражећи спас, јер овдашњи као и ондашњи „цареви закон погазише“.

            И само се код Драговића осликало оно мало живинчади што туђинци уловише у „мрежу ђавољу“ којима „страх животу“ није окаљао образ, већ похлепа, звекет дуката... Такво стање Његошеве Црне Горе и ове која се одриче да је његова драматично је приказана али се на крају ипак уздигла она камена громада која једном када крене сатреће „капе са по двије главе“.

            То што су муње често над Ловћеном и Гором Црном виђене као лепота Његошу су били божји знаци, а у њиховом одсјају овај чудесни сликар препознао је Белог Анђела који је затечен, који не верује док гледа како се „човјек брука са човјеком...“

Предраг Пеђа Драговић, снимио: Н.Ђурић

             Оно што је код Његоша из огњишта „црвен мјесец... испретао“ код Драговића се из тог жара као комета крилатица олујом с Ловћена, растакала део по део да се ни Игуману Стефану не дâ да онако обневидео виђаше више и даље од других, али зна да нико није божја прозрео чудеса.

            Све је мета, очи су све упрте у Вука Мандушића, Вука Мићуновића, Кназа Јанка, све из Вијенца. Све је мета, сумњива мера, недостојна понуда од турских паша знајући како не „треба царство нељудима“. Иза таквог промишљања Драговић лепотом боје Мићунићев метак смешта у центар, где је требао и где је и експлодирао, управо тамо где су и пре тога светлеле лобање оних који се туђину нису дали. Велики немир, велику и вјечну, „борбу непресталну“ код Драговића не најављују Цетињске мегданџије и јунаци већ гавранови црни, гракћу, слуте несрећу, крв...... виде живе слике како у комаде распрскавају.

             То што ће се Вук Мандушић у чуду наћи, што ће и силног јунака умало срце издати онда кад га „ђаво једну вечер нагна“ да ноћи у колиби Милоњића, неки чудан, скоро необјашњив нагон, онај стваралачки, сигурно, водио је сликареву кућицу, бирао боје и младу као да светлост, ону црвену, шири како не би „помрачина“ царовала, како би жар, крв у јунака још више узаврела, како би се сан претворио у јаву а снаху Милоњића небу подигао, оном месецу што се из пепела испретао.

            И све је око огњишта, јунаци, војводе, немили гости, снаха, разговори, договори... Огњиште је и код Његоша и код Драговића црвени олтар, ватра – светлост крста и заклетве, цркве и манастири које ће слогом око огњишта поново плаветнилу вратити и крстове усправити... Огњиште је исповедаоница, саноказиваоница, искра из које ће сијевнути истина како би сан постао лаж... Огњиште је галерија живих слика што их дочараваху Његошеви јунаци... Огњиште је и Драговић видео као крст који окупља главе мудре, пламен који греје нејач...

            То што је тињало око огњишта, у главама „главара“, јунака, то о чему се прво ћутало па говоркало да би се на крају око огњишта извезало, самоизговорило „О Косово, грдно судилиште,/ насред тебе Содом запушио...“.

Један од Драговићевих приказа

             Оно што се у Његошевим казивањима смештало икључиво као збиља његовог доба чини се једним делом сувише уско, ако не и погрешно тумачење „Горског вијенца“, јер непрестано обнавља, обистинује се код Срба као мало где другде како је пучина „стока једна грдна“, јер нас није опаметило казивање Владике Данила, „Коме закон лежи у топузу,/ трагови му смрде нечовјештвом...“, па је оно свенародно добро коло ишчезло с тога и Драговић на платно узалуд покушава да наслика управо то Његошево коло, али се боје претварају у само две – црну и црвену, па су сада те црне сподобе у црно коло увезале све оно што се у ове горе није дало „у ланце везати“. Или му се, или нам се само чини.   

            Ако се у Горском вијенцу Његош није експлицитно појавио, у овом чудесном издању Ликовно читање његовог Вијенца Драговић га смешта како слуша казивање „Драшка од Млетаках“ и посматра образе војвода и сердара читајући наспрам ватре записе са њихових лица. И у ту се замку сликар није дао, већ је великог владику, цетињског пустињака управо видео у огледалу карактерних лица и пламену који диктираше светлост и сенке од једнога до другога, док се не урезаше и забележише на платну Драговића, у портрету Његошевом. Јединственом. Чудесном. Портрету уплетених ожиљака које уреза свакодневна брига о судбини свога подловћенског народа и васколиког Српства. Његош је и овде код Драговићевог приказа по ко зна који пут у сваком веку успео да разгрне таму, скине паучину и у општем бледилу што више бледи уоколо он бива све израженији, очитији с незнатним оштећењима на лицу, као све наше иконе – мученице. Уосталом, Његош није само икона Српског песништва већ луча. Његош је Икона којој ће се векови и све оно што ће с њима стићи, тек поклонити.

            Ко „ак’ и мало“ разазнаје, разуме шта слике говоре, онда му и није тешко разумети како Драговић није у Вијенцу гледао у оглодану плећку, већ тежи да на валовима бола и суза принесе „праху светковање“ Сестру Батрићеву, њену тужбалицу, и прикаже како јој речи крвљу отичу, како јаке и прејаке небом одзвањају, како божје јагње главом све плаћа, како бол и може преболети, али су јој се око срца сплели „грдни јади“, па и Бог куне што се главари скаменили „кам им у дом“.       

            Док главари из Његошевог доба бране Црну Гору од „губе из торине“ Његош зна, видео је даље од других, да ће друговерци походити српске земље, огањ палити, манастире и цркве ватри предавати, да ће православље, род Српски, поново сасецати...

            Драговић не жели да Ловћен, Подловћен, оно Његошево светло камење, његово последње уточиште, прикаже у јединој боји која и одговора ономе у чему смо се затекли, што нас пороби и не дâ из тога загрљаја да се отргнемо, већ нас све дубље и дубље у понор вуче, нијансира, тонира како би Ловћен и гусле предочио сивом бојом у црном Подловћену. Уосталом, тама је откада је обезглављен Ловћен, а његов народ погасио свеће, скоро протерао гусле, па је сада Црна Гора обезгуслена, занемела, обезгласила се, оно ономад је од поодавно како Његош записа: „Ђе се гусле у кући не чују/ ту је мртва и кућа и људи.“       

            Оно што се обвиделима није дало видети, видео је Игуман Стефан. Далеко је видео Игуман и ту светлост, божје трожествовање „приморава“ Драговића да врата наших храмова поново буду усликана отворена, како плаветнило – Светлост Божја, спира зиднице наших светиња, остављајући као вечну радост онима којима је „крст носити“ Божјом вољом одређено.

            Тешко се неке Драговићеве „двочинке“ дају разумети, па се читалац нада да је на тај начин и сликар разјаснио неке тајне Његошевог срца. Ипак ми се чини да је ту реч о сценама које су се одигравале и дешавале јунацима Горског вијенца, које је овај сликар приказао тек што су се у сну и њему јавиле.

„Да кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу чланови...“

             Сликарском читачу Његошевог филисофског бисера оно што Владика оставља као аманет приказа се као нејасно, тешко читљиво и тешко памтљиво, посебно она Сердара Вукоте: „У памет се добро, Црногорци!“.

            Бадње вече и Божић из искрица бадњачких у Драговићевом приказу засветлеле су на све стране ондашње Црне Горе. Светле, расипају се небесима и као да праве нераскидиву пређу којом се снује и тка губер како не би „зла под небом што су сваколика“ поново била човеку тешко бреме.

            Како сведочи Владика Раде тако и бојама овјери Драговић – „бјеше облак сунце ухватио,/ бјеше гору тамна притиснула..“, па при крају ликовног читања Горског вијенца не може а да се не примети како је ова истанчана, префињена сликарска рука, рука вођења казивањем Игумана Стефана, „ал' код мене, када поје душа,/ сузе ми се смрзну од радости“.

            Уместо потомака, пушконоша, мегданџија, оно свето Његошево казивање на крају Вијенца Драговић оверава црногорском капом са четири оцила која још увек до краја није потамњела пред најездом нових разбратника. Нема усликаног ни џефердара Мандушића Вука јер сликар сведочи да он више и да га је, није убојит, а у чим би и могао бити рукама... (?!).

            Поново ће лик Његоша као последњи печат ликовног читања Горског вијенца, Драговић симболично приказати на крају Вијенца, чиме нас приморава да отворимо очи, како би проникли кроз расуту потку, кроз коју се назире, исписује велико пресликавање духовног стања у Црној Гори након 200 година од смрти песника, владара, духовника Црне Горе, Петра Другог Петровића Његоша: „Да кад главу раздробиш тијелу, у мучењу издишу чланови...“

            Издишу. Туже. Лелечу. Вакрсавају...

Новица Ђурић

/Свевиђе, бр. 86, 2013. године и Магазин Српске новине, 2013. године /