ЗАПИС О „ПЈЕНАВЦУ“, БУДА
СИМОНОВИЋА
Човеку се не да заборави. Сећања никако да избледе. Похрањења
у неком скровитом месту, пре или касније
као да сама проговоре. Она из детињства никада не избледе.
А путописац, новинар, публициста, писац,
једноставно човек који ниједном догађају и истини није дао да остане заборављена,
прећутана, вољно или невољно, Будо Симоновић је грешан што ми примора сећање да проговори, његовом најновијом
књигом „Пјенавац“.
Ето, сада по први пут, захваљујући Буду,
исписујем призор из детинства.
Можда свесно нисам хтео да се присетим
те дечачке трауме уз загрљену леденицу из бабиног дрвеног корита за воду.
Чинило ми се да што више устима топим
леденицу да ми је некако све топлије. Низ врело грло, груди, отакале су капљице
воде из снежанице. Е тога сам се често присећао. А зашто се нисам хтео пристити
због чега то чињех, је стрепња да поново не уочим тај призор и опет пожелим да топлоту
потражим у снежници из Коврчког катуна, на планини Сињавини.
Тог лета, крајем маја, тек су пристизали
„катуњани“, неко намешта колибе, неко прекрива сметове, раноизгнанинци увелико напасају
стада. Ми бејасмо међу првима. И не само ми.
Тога маја, 1962. године сунце није кроз
врата провиривало у нашу колибу. Уместо буилника, светлосних зрака помеђу дасака
на вратима од колибе, звонило је катуном:
„ Леле мене довијека. Куку мене за навијек.
Куку, куку....“, одлегало је, чиними се, из сваке колибе.
Истрчим испред колибе и видим све младе
жене, старице на земљу клеке, у црно обучене, ни очи им се од мараме не виде, кукају,
плачу, шакама у главе ударају, туже и наричу нека имена...
Гледам около и видим међу њима и моју
лепу и племениту бабу Даницу Радомира Шуковића, родом од Меденица, како плаче, ојка,
тужи.
Онако преплашен, скоро пузећи допрем до
повише наше колибе где се у тугу бејаше овила, земљу пригрлила Дара Меденица, коју
моја баба покушаваше подићи.
Једва скупих храброст да је питам:
„ Бако, шта ти је? Зашто плачеш, сви плачу?“
„Несрећа је велика сине мој. Пао огромни
мост и побио много људи. Не зна се ни колико. Бјежи у колибу. Ајде, дијете“, кроз
сузе ће баба Даница.
У колиби, покрај огњишта сестра Душанка
и ујак Будимир плачу.
И није требало да ме много гони. Потерао
ме страх. А у колиби као да се јаче чујаше лелек. Стално неко дозиваше.
Сећам се да
су питали са врх главица, издиглије из других катуна, је ли ко жив претекао, ко
је погину од Меденица, Ракочевића, Булатовића, Шћепановића...
Одговора из нашег катуна не беше. Једино
се чуо лелек, а жене у црнини говораху:
„Куку кућо ископана. Куку сине мој... Куку брате, рано непреболна....
надо наша.... је си ли жив земљу дотакао?
Да ли те је ладна и проклета ријека Морача себи привољела, крила твоја млада
саломила...ој, ој, ој...“
Ни мушкарци, младићи, ни они старији нису тог лета образа сушили.
Увек се сетим благородног Миша Ракочевића и његове жене Јулке, Милице, Ракочевић,
Госпаве Ракочевић. Боже, Миша сам посебно волио, па је то вероватно и разлог што
сам свакодневно када је након несреће стигао у катун кришом га гледао и питао се
куда неста онај његов топли, нежни осмех са лица. Од тада стално сам очекивао када
ће, као увек пре тога, донети јабуке петроваче, покоју крушку, шљиву.... А он и
даље беше онако особено леп, племенит, тих... Планином хода ни мрава да не нагази.
Чини ми се да се највише сећам његове црнине и као да сам тада осетио како је могуће,
зиста, боловати туђу бол.
Прошлог лета
био сам на Сињавини у Коврчком катуну. Само зидине од колиба сведоче да су ту некада
издизали и своја стада напасали људи из колашинских околних села. Пођем до колибе
и седнем на плочник где сам некада године, као дете, проводио, и чиним ми се да
повише колибе поново не само видим већ и чујем како тужи Дара Меденица. И не само
она.
Ето, ово је моја мала белешка, за душу
оних који су себе уградили у моста и њихове породице којима време вида ране, ако
је већ човек заборавио на обавезу подсећања кад није ничим обележио место где се
младост уградила у вечност и непролазност. Да они трају, да их и по писаном трагу
памтимо, зашто не и препознамо, треба захвалити неуморном трагаћу аутору књиге
„Пјенавац“, писцу и новинару Буду Симоновићу.
Да, ако не књигу, онда бар принесемо истини по слово, па ако и из сећања
нешто и избледи. Не замери, сећање често није поуздан сведок годинама.
Новица ЂУРИЋ
/ 14. септембар 2010. године
/
Нема коментара:
Постави коментар