ЗБОРЕ ЦРНОГОРСКИ А ГОВОРЕ СРПСКИ

ЧУ­ДО СУ ГЕ­НИ

Уво­ђе­њу цр­но­гор­ског је­зи­ка,  у обра­зов­не ин­сти­ту­ци­је Црне Горе не­ма ту­ма­че­ња, док лин­гви­сти не про­ту­ма­че но­ва сло­ва и до­дат­но, ло­ше пре­пи­са­ну, хр­ват­ску гра­ма­ти­ку успе­шно не пре­ве­ду на цр­но­гор­ски је­зик.

           Ка­ко тумаћити про­гра­м тог је­зи­ка ка­да он још не по­сто­ји у црногорским шко­ла­ма. Све је у не­бе­си­ма – кре­а­то­ри је­зи­ка, њи­хо­ва го­во­ро­сло­ви­ја, ме­то­ди­ка.... Тешко ко може про­ту­ма­чити „чир­го­сло­ви­ју” ко­ја оди­ше по­вр­шно­шћу и, за­што не ка­за­ти, ло­шим по­зна­ва­њем је­зи­ка ко­ји се же­ли на­мет­ну­ти сви­ма као слу­жбе­на го­во­ро­слов­ни­ца од стра­не са­мог ауто­ра, др Аднана Чиргића.  

            Након његовог “језичког изума” – пиши као што збориш, са­да ни­ко у Цр­ној Го­ри не го­во­ри, сви збо­ре. Најгласнији су збо­ро­ва­ши – не­зна­ве­ни је­зи­ча­ри. Ко­ли­ко се могло чути је­дан од док­то­ра збо­ро­ва­ња збо­ри цр­но­гор­ски, а го­во­ри срп­ским је­зи­ком.

            Власт је прогласила И увела црногорски језик као званични а да при том није отво­ри­ла јав­ну рас­пра­ву ни у Цр­но­гор­ску ака­де­ми­ју на­у­ка, ко­ја ћу­ти о за­ти­ра­њу срп­ског је­зи­ка, као да се то њих не ти­че, као да се у њој го­во­ри на фран­цу­ском је­зи­ку. Та­кву рас­пра­ве тре­ба­ло је ор­га­ни­зо­ва­ти на Уни­вер­зи­те­ту Цр­не Го­ре и у ин­сти­ту­ци­ја­ма ко­је се ба­ве на­ста­вом и про­гра­мом ма­тер­њег је­зи­ка и књи­жев­но­сти.

            Србима у Црној Гори је једино остало да наставе пи­са­ти и го­во­ри­ти сво­јим је­зи­ком, оним чи­је је сва­ко сло­во до „ад­на­но­ва­ња” на­пи­са­но у исто­ри­ји Ње­го­ше­ве Цр­не Го­ре. По­ли­тич­ки су­бјек­ти, пре свих пар­ла­мен­тар­не пар­ти­је ко­је не при­зна­ју но­ва сло­ва, како је већинско мишљење у јавности, тре­ба да от­ка­жу уче­шће у свим ин­сти­ту­ци­ја­ма си­сте­ма и при­се­те се лек­ци­је це­тињ­ских гим­на­зи­ја­ла­ца.

            Многи се сада питају - шта тре­ба ра­ди­ти? То би пре свега требало да кажу  ка­жу они ко­ји се куну у по­сла­нич­ки пла­ту и они ко­ји их бла­го­сло­ве. Једноставно они који су се изјаснили на прошлом попису да говоре српским језиком, а њих је преко 65 одсто, треба да истрају на својој , не само говорној препознатљивости, јер је не­при­стој­но на­ме­та­ти другима језик ко­јим го­во­ри мој на­ро­д.

            Не треба се питати – да ли  тра­је не­што што не по­сто­ји. Је­зик има жи­вот и овај срп­ски жи­ви и жи­ве­ће ве­ко­ви­ма. Ка­ко да умре не­што што се ни­је ро­ди­ло с на­ро­дом. Ово што са­да при­ча­ју да се ро­ди­ло има ви­ше оче­ва, па ни­је ни чу­до што де­те има уро­ђе­ну ма­ну. Чу­јем да се то беб­че већ раз­бо­ле­ло, па га са­да ске­ни­ра­ју. Ди­ј­агно­зу ус­по­ста­вља­ју та­ко што пр­во мо­ра­ју са­че­ка­ти на­лаз ДНК ка­ко би утвр­ди­ли очин­ство и ви­де­ли је ли реч о на­след­ној бо­ле­сти. Чу­до су ге­ни.

/ “Политика”, 9. септембар 2010. године /