НИЈЕДНОЈ ВЈЕРИ ЛАКО СЕ УМ ПОМУТИ

ОВО НЕ ГОВОРИМ ЈА, ВЕЋ ЈЕ ПРОГОВОРИЛО ОВО СВЕТО КАМЕЊЕ

ВИСОКОПРЕОСВЕШТЕНИ МИТРОПОЛИТЕ

ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ГОСПОДИНЕ АМФИЛОХИЈЕ,

ЧАСНИ ОЦИ,

БРАЋО МОЈА - ГОСПОДО ПЛЕМЕНСКА,

УВАЖЕНИ И ДРАГИ ГОСТИ,

Пресвијетли Владико, мени недостојном и грешном не замјерите на данашњем чињењу, иако свјестан да нијесу пуста нијема уста, већ она која не знају шта говоре.

Лако је говорити лаковјернима и онима који вјерују да их Бог не чује, као и онима који немају коме шта испричати. У племе глас пустити, завриједили су они са миропомазаних врата, јер им се и Божја са радошћу отварају.

А Братоножићи своје прагове нијесу губерима прекривали , јер нијесу шта под њима имали скрити. Нијесу туђе походили и обијали, кумовске кудили, братске ископавали, светиње рушили и палили.Зато им је и Бог подарио да управо на овом мјесту «муња нађе искру у камену». То је истина и само је она непромјенљива, као и Бог. Нијесам ја творац те истине, већ темељи овог храма и свих наших цркава и светиња.

Као доказ ми је послужио документ непроцјењиве вриједности - «ЗАКОНИК ЗА БРАТОНОШКИ НАРОД, АРХИМАНДРИТА НОЖИЧКОГА, ВОЈВОДЕ И ГУБЕРНАТОРА БРДСКОГА, ПЕЈА СТАНОЈЕВА - БРАТОНОЖИЋА», који је преписан као додатак на Октоих осмогласник, од пет гласова. Војвода, у аманету, на првој страни Законика, пише: «Ево вама, цијелим Братовим синовима и кћерима, остављам закон, по којему ћете уважаваније пред цијелијем братским народима имати и којијем ће свакојем, у понаједином и све заједно, једнолико судити и од свакога напасника свога и злога чоека бранити себе и других од тебе кад си зли и небратоножићи. Своју вољу и аманет свештенички ви остављам да у Братоножиће више не буде војводе ко Пеја или било којега другога владара до сабора на ови бријег и ове двије цркве нове и старе на Пролетњи дан Пролетњак вазда на Вилац«. О Пејовом законику говори се и на Међународној комисији за разграничење између Црне Горе и Турске и братоношкој одлуци да посљедњи приђу Црној Гори. Чланови те комисије, дипломате Русије, Француске, Бечке Монархије, Британије, Пруске и Турске, након обиласка Братоножића, извјештавају, цитирам: «Утврдисмо да нема никаквих материјалних доказа, и да нико не може, а најмање могу Турци,  а никада нијесу  ни могли,  привести  Братоножиће памети, односно да Турци никада нијесу боравили на тлу Братоножића и да нијесу могли довести свједока да свједочи како је икад који живи Турчин могао прићи кућама у Клопоте, а камоли даље..., осим оних који су из других племена били пријатељи Братоножића».

Не чуди овакав извјештај, јер гдје би Турчин у најчистије српско племе. Ово тек толико, пошто је већ дуже заборављено, а у пјесмама се нијесмо прегонили, с кољена на кољено хвалом уздизали, већ зато да су вјекови писаних докумената нас омеђили, утемељили и поболи братоношки киљан, границу између нас и тамо њих.

Братоножићи немају разлога да буду љути на било кога, па ни на она златопуста пера чија слова прије изблиједе, но што их очи угледају. Дуго скривани документи, намјерно заборављени, постиђеће романописце, а у првим књигама биће с поносом исписано и име, посебно чињење попа Николе Симовића, ако ни због чега другог, оно због његовог храброг, људског, братствоплеменичког подвига и спаса наше браће Куча од кучке похаре, што је разбијеснило подгоричког везира, који започе прогон цијелог нашег племена и од чијих завежљаја препуних туге, суза и бола, саградише Везиров мост. И да је среће, кано је није, док некрсти крсте оно што није њихово, би се звао Братоношки мост. Но, он се Богу и народу само тако и одазива! Јер, Братоножићима и данас кад прођеш осјетиш тишину, бол, кане по која суза гладног дјетета, проломи се јаук немоћне дојиље. Само на Мачковом кршу као да је нешто узмицало. Ето, ни зарад судбине цијелог потомства, наши горди и несаломиви преци, нијесу хтјели издати ближњег свог нити продати своју вјеру за вечеру. Братоножићи су се зато тако далеко проширили, јер су увијек ишли за, а никада против Божјег гласа.

Овај Храм Светог Николе се сачувао, јер су наши преци саградили на дар Богу, а све што се Њему подари остало је и траје. А кад је Божјом вољом омеђено да, прије толико вјекова, овдје се уздигне и свијетли од тада до данас, није се дало времену да стане, нити нама да нас нема. И када нам се учинило да смо на измаку, одјекнула би звона, засвијетлиле кости са Острога, Цетиња, Грачанице, Раванице, Хиландара, Медуна и Пелевог бријега и под тим сазвјежђем ми, Божји заштитници, васкрсавали би поново у памет наших предака. Под таквим Божјим штитом могли су стати и стоје они који љубљаху и љубе стопе нашега јединог оца Исуса Христа.

Тако је и данас, када вас не позвасмо ми, да вам покажемо обновљени храм, споменик великом војводи и свештенику Пеју Станојеву, јатагане и топуз, братоношки  барјак  са  стотине  рана, подсјетимо на бројне џефердаре братоношких јунака из Гвозденог пука, на све славне битке, већ вас је ова светиња дозвала и окупила да видимо, јесмо ли то ми.

Јер, из овог љутог крша ницали су изданци које није могао нико ни претећи ни савити. На дар Богу и понос племену, из наше је многородне лозе, у мисао православну и у небу, узлетио владика Николај Велимировић, недавно проглашен за свеца. Да је само он из братоношког коријена пролистао имамо разлога бити срећни и поносни. Никада није касно кад Бог да и призна. А из тог стабла је и Шћепан Мали, односно Јован Стефанов Балевић, први доктор филозофских наука на Балкану. Тај господин, истанчаног нерва, филигранске прецизности црногорског карактера и нарави, Црну Гору је увео у породицу реда и поштовања, познанију права и правде. А какви би могли и бити потомци племићке лозе Ђурађа Бранковића и која би Српикња изњедрила јунака над јунцима Милоша Обреновића, до хајдучица из ових наших врлети. Зато им се клањам, молим да српско сјеме поносито никада не заборавимо, већ небесима примакнемо, споменик поштовања и захвалности, као симболу свих наших мајки, сестара, баба и прабаба, чији су их потомци уврстили и урезали у историју посебних, како би наш народ рекао, чоек-жена.

Ово не говорим ја, већ је проговорило ово свето камење, чије ријечи сви разумијемо, али их подједнако не желимо чути, а прећутати чувено, Богом казано, а казало нам се давно, није само обмана, већ гријех којем нема опроста. Као и оном Јудином који изда, а не уби. Тако се памте једнако они који издаше себе и ближњег свог, своју вјеру, свој језик, своје писмо, своју цркву. Такви не одлазе у небеска царства. Такви остају за подсмијех, за поругу. Да с кољена на кољено, и сјемену и племену, остану као опомена.

Ако би неком и на ум пало, а ниједној вјери лако се ум помути, Братоножићи и не би знали другачије него по Божјој вољи и правди. Не би им се дало, јер знају да је српска колијевка овдје међу првима задојена. Да се нина и повија и даће Бог да тако буде довијека.

Дај Боже. Амин!

/ Бесједа на освештању Храма Светог Николе, Братоножићи - Пелев бријег 21. јуна 2003. године /