БОЛ И ПАТЊЕ ЗАВИЧАЈА

ЛАЗОВИЋЕВ ЛИРСКИ ПРВИЈЕНАЦ

 Човјек је тајна и онда када напише ријеч, стих, строфу, пјесму, причу... Тајна је коју не открива ни пишући роман. А Владимир Лазовић покушао је својим лирским првијенцем самим називом књиге пјесама назване „Лумер“ да скрије себе у завичају.

            А Лумер свако јутро погледа у дријенска Кршија исто као што је и Лазовићева поезија прво завирила у његов завичај Дријенак, оно најљепше мјесто помеђу два видонебца – Лумера и Вучја...

            Владимир Лазовић је у овој књизи објавио тридесет пет пјесама подијељених у седам циклуса иако су скоро недјељиви, јер је ријеч о пјесниковим запису оних немира, осјећаја, доживљаја гдје год да је ногом крочио, гдје год да је стријелом прободен право у срце, чему да се год веселио, увијек је то било у завичају. С тога, неће ми, надам се, бити замјерено ако кажем да је ова цијела књига „Лумер“ управо књига којој не би сметало ни име – „Бол и патње завичаја“.

            И поново Лазовић, осим тога што је насловом књиге „Лумер“ хтио да заголица читаоца, изненади незнаног и буде што ближи док сијева Божја звијезда, он је покушао у „песничкој четворочинци“ скрити све крике, бол и туге, патње, носталгије, жала за оним чега би а није га више... Јер сурови, крути, сиви и тамни бетони можда су само подсвијест која је хтјела бити чвршћа од бетона, гранита... можда то некоме и успијева, али пјеснику се не да. Једноставно, или је ријеч та која руши царства и градове, бедеме и тврђаве, или осоколи танане нити, нагна сузу у пјесникове очи и завјетује му да цијелог живота у себи тугује и сузи. Некада због родитеља, ближњих, неријетко због жене коју је волио и поново схвата да су све те љубави управо Она, јер његова је Туга та која пита боле ли је „стамбени бетони“.

            Чини ми се да је на прегршт стихова, чак и цијелих пјесама, које свједоче да сам у праву. А ево како умјесто радости туга пјева у његовом завичају:

            „И када Плашница тече са шумом мојега гласа,

              кад зелена поља под Кршијима пелином ојуже

              и док јужно класје у вријеж прокласа

              смиј се, Туго, нек' цвјетају руже!“

            Након што се Лазовић пјесмама обратио родитељима, птицама, травама, ријеци, пољима, шумама... након што им је завјетовао по „парче“ од сваке боли, на крају се обраћа пјеснику пожеливши му да живи „у оку звјезданог сјаја“.

            Лазовићевој збирци поезије „друго лице“ приказао је с неколико илустрација, као и ликовним рјешењем корица књиге, свијету одавно познат, карикатуриста из Колашина, надомак Дријенка, Дарко Дрљевић.

            Уз опаску да је ово само запис о пјесмама, а не критички приказ збирке пјесама „Лумер“, не могу а да не примијетим како је Лазовић себи и ономе што је писао вољно пресудио тако што је у бауну прошлости похранио и пјесме своје... Вјероватно да лакше дише, јер прошлост и у њој сви они које је највише волио поново могу да иритирају старе ожиљке. А старе ране кад поново прокрваре без наде су да изнова буду зацијељене. Ипак, треба вјеровати да ће га „занијети зов потаја“.

                                                                                                         Новица Ђурић  
/Подгорица, Портал Српскеновинецг 2014. године /