ЗЛАТНО ПЕРО НОВИЦЕ ЂУРИЋА

РОДНАЈА ЛАДОГА, Русија / О СТВАРАЛАШТВУ НОВИЦЕ ЂУРИЋА /

Пише: Љиљана Булатовић-Медић, члан Издавачког савета часописа РОДНАЈА ЛАДОГА

У ово време, у коме се суровом вољом незаситих најбогатијих зликоваца света катаклизмички поништавају ненадокнадива природна блага, цивилизацијске тековине милијарди градитеља на земљином шару и лепоте човечности, само се снагом доброте и вером у здраву памет може опстати на нивоу достојанства.

Разлог да баш Новицу Ђурића (рођен 1956. у Колашину, Црна Гора) одаберем за првог у серији српских песника, које ћемо укратко представљати, тачније речено - најавити  читаоцима нашег часописа,  превазилази неспорне, особене вредности његове прозе и поезије: ради се о добром Човеку, вредном ствараоцу на путу очувања РЕЧИ, СЛОБОДЕ, ПРАВОСЛАВЉА. О овом песнику, прозаисти, борцу за исконске вредности  свога народа, трагом његове прозне књиге СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ, Митрополит црногорско-приморски  Амфилохије, узорни  и свестрани интелектуалац данашњице је, међу осталом, написао:

''Све на земљи дође и прође. Остаје људски лик и подвиг, забиљежен у Божјем памћењу. И записан у језику, човјечијем слову. Остаје и љепота творевине Божије, чувана у зеници ока такође – у ријеч преточена... У руковетима четири поглавља своје књиге саборника и сабирнице, предочава нам писац језгровито  и осликава ликове најљепших и најстиднијих људи од жена рођених: Светога Саве, Светог Василија Острошког, Владике Данила, Светог Петра Цетињског, Владике Рада и мајке му Иване. Описује њихове подвиге и чуда , уткана у вријеме, народно памћење и живот савременика и потомака. Ту су и други ликови, дајући смисао времену у коме су живјели и у коме живимо и чувајући здраву памет, образ и досотојанство свога народа... Сви ти ликови, оживљени и живоносни, сваки на свој начин, потврђују и сведоче да над свим земним беспоредцима и ужасима ипак ''умна сила тожествује'' (снага ума влада); као и словесни, морални закони, господарећи законима природе и природног поретка ствари и битисања.''

У времену безнађа, бесмисла, касапљења људског духа, надвијеног над дубинама тешких посрнућа, овај песник својим стваралаштвом и  животом трага за искрама човечности и уздиже их на трон НАДЕ, користи МОЋ ПОЕЗИЈЕ да се под завичајним сунцем избори за песниково и људско право на светлост, на живот и опстанак. Спознајући и носећи вековне непреболне ране од мајчинског бола, интимног и свеопштег народног јада због погибија и прогона,  невера и издајстава, највише од Косовског јада,  носи своју најдубљу ВЕРУ У РЕЧ, отпорну пред страдањем од неправде. Једину светлост пространства и ону небеску и овоземаљску песнику дарује својим видом кћи јединица, имена омиљеног међу Србима – Милица.

Такав песник, новинар, верник, посленик у борби за српство, за православље, за српски језик, за ћирилицу -   Новица Ђурић је поносито благодарио прошле, 2010. године за ЗЛАТНО ПЕРО РУСИЈЕ, којом је Савез писаца Русије овенчао његову збирку од педесет песама, свезану болном и гневном поруком – насловом: ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ! Била је то његова тринаеста књига. Осма књига поезије!

Организациони комитет, у сарадњи са Савезом писаца Русије и Фондом руске писмености изабрао је баш ову збирку између 562 песника и 2.236 дела из преко 30 земаља света! Зато што је није он пријавио на конкурс, него је жири одабрао са интернета, Ђурић истиче да ово његово ЗЛАТНО ПЕРО РУСИЈЕ светли ЧИСТОТОМ! Наравно да  није случајно што и рецензент ове књиге, професор др Радојка Вукчевић, оцењује да се Ђурићева поезија ''на један веома префињен старински начин може назвати ЧИСТОМ, а да се у теоријском смислу награђена књига ''може дефинисати строгим појмом веристичке чисте поезије''. За ову прилику значајно је додати и следећи закључак рецензента:

''Новица Ђурић доживљава језик као специфично наслеђе, док на версификацију гледа као на својеврсну науку, неопходно знање које се мора примијенити. За овог песника форма је награда по себи , она даје његовим песмама додир нечега романтичарског, чиме пјесник ствара старински однос између себе и свијета. Он је сетно свјестан да се између њега и историје свијета, Црне Горе поготово, налази огроман и непотпун свијет, поредак, помоћу кога може успоставити равнотежу у односу на све грехове цивилизације...''

Новица је ову књигу лирике "ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ" сложио у  четири лирска круга, имена утканих у наслов: Ни снови ни сенке, Бос по речима, Поробљени свет и Спасавање душе, а епилошки круг Ако не умрем, чине песме: Грех, Реч, Човек, Вечност, Цветање, Мук и Смрт. Други један српски песник, Момир Војводић,  закључује да је Новица Ђурић ''освојио свој ритам и он жубори као извор, до ког неће допријети какофонија Запада и халабука западних Хуна, који руше светосавске олтаре по Метохији и по Косову на почетку трећег хришћанског миленијума. Новица је свој бол косовски поверио мајци, држећи се, изгледа, оне народне поуке да је једино мајка она којој ће бити жао што те нешто боли"! 
Поезија Новице Ђурића је снажно исповедништво најинтимнијих чувстава, сковано у метафоре, у слике, у најлепше речи српског језика. Када пита како мајци да одговори да ли би пред зору кренуо преко родних села црногорских у то свесрпско знамење – Дечане, онда је то обраћање Богу, тестамент историји, прекор забораву и бол, скамењени, неизбрисиви бол за Лазаревим пољем, за усамљеним Крстом Дечанским, за осрамоћеним светим косовским црквама и манастирима и заклетва да жудња за мирисом Косовског божура у српској души, у срцу православном, никада не буде угашена. Стога, до сада  необјављена песма БОГ ЗНАО ДА ЈЕ БОГ, чини се као његов вапај за уточиштем свеколиког људског јада и огорчења:  ''Видиш ли, Боже/ неко плаче,/ човек плаче./ Не дај сузама/ кад птица пева/ кад дете пева/ и пчела. / Помози/ да будемо људи / у метежу и немиру./ Загрли ме, Боже,/ ја сам човек./  човек није хтео да буде Бог,/ а Бог, као Бог/ знао је да је он – Бог. 
Па, с тим у вези и реч-две о наслову књиге исписане ЗЛАТНИМ ПЕРОМ. Шта то може да значи: ''ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ!'' Из ког то непостојања, из које лирске медитације, са  свакодневних безумних распећа дозива Новица Ђурић? Не чини се да је то ни наредба, ни жеља песникова, него уздах из неспокојства, крик из неслободе, из мрачних предсказања. Оставља нам  да одговор тражимо и песникову опомену  разумевамо преданим ишчитавањем сваке њене речи и сваког стиха, понирањем у историју и злослутну савременост – подразумевајући личну снагу и веру у будућност ИСТИНИТЕ РЕЧИ!
Новица Ђурић је аутор бројних репортажа и интервјуа, које је својим пером, знањем и имагинацијом превео у књижевно дело, посветио га искључиво духовним и моралним вредностима и просторима завичајне Црне Горе, сложио у пет књига. У њима се препознаје и његов песнички пут, то ''трагање  за коначним, или бар, претконачним исказом, у којем се као константа, често негде у позадини, препознаје вера у херојско доба, у Византију, православље, у звона Патријаршије, у Косово и косовску Црну Гору''(Ђорђе Брујић у есеју ''Не спавај док ја сањам, треба ми сведок''). Ваља обавезно рећи да међу тим књигама прозе своје посебно место имају његови разговори са Десанком Максимовић, једном од најнежнијих и најзнаменитијих српских песникиња прошлог века.
Што се тиче незаписаних неминовних, а драгоцених, биографских података, дајем на знање да је Новица Ђурић и  новинар: стални дописник београдског дневног листа ''Политика''; уредник штампаног издања и сајта СРПСКЕ НОВИНЕ ЦРНЕ ГОРЕ, које излазе у Подгорици. Председник је Удружења новинара Црне Горе. Недавно је учествовао у завршном чину оснивања Матице српске у Црној Гори, на чему се здушно ангажовао, заједно са језгром српских интелетуалаца у Црној Гори. Изабран је у Управни одбор ове итекако значајне институције у ово издробљено време, у коме се национално биће сабија у тамне вилајете. Матица српска има мисију изграђивања, ширења и одбране духовног и културног јединства српског народа на којим год се меридијанима налазио, ма у чијим државама и правним оквирима живио и ма у којим политичким системима морао да се прилагођава!
Стога није чудо да је Новица Ђурић усред жестоког стваралачког замаха од Удружења новинара Црне Горе већ добио награду за ЖИВОТНО ДЕЛО ''Вељко Влаховић''!
Најзад, верујем да би имало значаја за наше СЛОВЕНСКО БРАТСТВО да такав подвижник, са толико талената, снажне опредељености за  спас православних нација, буде кандидован за награду ИМПЕРСКА КУЛТУРА! Нека овај мали приказ буде део те кандидатуре