ЛИРСКА ТРАГАЊА НОВИЦЕ ЂУРИЋА

Новица Ђурић, /ЈАВИ МИ ДА САМ ЖИВ/, Орфеус и Књижњвна задруга СНВ, Нови Сад и Подгорица, 2009. године

            Поезија Новице Ђурића истиче се својом посебношћу међу бројним српским гласовима у Црној Гори. Она не личи ни једном другом гласу с почетка овог вијека, поготову у погледу форме: дикције, тропа, техничке версификације. На један веома префињен старински начин Ђурићева поезија могла би се назвати “чистом”. Он се ослања највише на метафору и поређење, док његове пјесничке слике, иако садрже призвуке сугестија, излазе у сусрет и захтијевима чулних доживљаја и оних који од ње захтјевају понуђени симболи. У питању је посебан вид Ђурићевог реализма–чак и онда када његове метафоре наговјештавају да је стварност окрутнија, љепша, тужнија или сложенија него што је вјеровао прије тога. Ђурићеве метафоре имају епистомолошку улогу, оне се односе на цијелу пјесму, али често и само на један њен најчешће закључни стих. Његове пјесничке слике најприје показују пјесникову руку спуштену само на један предмет, потом помјерену према ширем простору, и на крају према цијелом универзуму.

            Новица Ђурић доживљава језик као специфично наслеђе,  док на версификацију гледа као на својеврсну науку, неопходно знање које се мора примијенити. За овог пјесника форма је награда по себи, она даје његовим пјесмама додир нечег романтичарског, чиме пјесник ствара  старински однос између себе и свијета. Он је сјетно свјестан да се између њега и историје свијета, Црне Горе поготово, налази огроман и непотпун свијет, поредак помоћу кога може успоставити равнотежу у односу на све грехове цивилизације. Ово значи да Новица Ђурић види човјека из перспективе историје и природе.

            Његова природа има адресу, пејзаже препознатљиве по љепоти, пејзаже који су увијек помало мелахонични, али често и драматични. Они су у географском кругу пјесниковог завичаја, у Црној Гори (Липово), и пригрлили су пјесникове најчешће мотиве: птице, воћнаке, изворе, росу, камен, божуре, потоке,  да би се на крају  стопили са пјесниковом замишљеношћу над судбином свијета. Та иста природа захтијева много од пјесника: она тражи од њега да поезији да улогу коју су људи давно напустили. У том смислу поезија Новице Ђурића дијели пјеснички свијет Роберта Фроста, јер обојица покашавају да покажу у којој мјери су свјесни богатства духовног живота, који није лако подијелити с неким.  Новица Ђурић то показује кроз многе пјесме које пјевају о дубокој усамљености, коју понекад разрешава драмским чином. Тако је исковао стихове који пјевају о његовом сазнању о животу, као нпр. у пјесмама у којима преовладавају фолозофски тонови: “Човек утамничен у мојој души” и “Речи у тајнама светле”.

            Није тешко тврдити да Новица Ђурић може да створи поезију која ће се обожавати, његови чести мотиви: камен, роса, извор, сви су у складу, па ипак препони алагорија на бол и наду. Сазнати нешто више о овим и сличним мотивима значи мијењати свој свијет, предвидјети шта ће се десити. Коначно, то значи побиједити императиве драме у којој се човјек суочава са извјесним искушењима: да ли се борити или не, да ли отићи или не, учествовати или заборавити.  Искушење је помало нападно, чак помало само-деструктивно. Отпор искушењу има извјесну снагу, док побједа лежи у одбијању да се буде човјек, оптимистичкој вјери у човјекову снагу. Зрачак наде обично је у последња два стиха у већини пјесама иако има нечег необичног у овој побједи: човјек и природа се понашају као да су се договорили: огледају се једно у другом. 

Новица Ђурић  константно користи овај став као основ за поређење и контрастирање док испитује  род свој, и док прати циклус вјечитог обнављања: рађања и смрти. И зато се у дубини поезије Новице Ђурића види живот, ријеч, вјечност, цветање, гријех, смрт, бол и страх. Он испитује, открива и хераклитовски закључује да живот има задатак да траје. Ово не сазнајемо из закључних мисли, јер пјесник иде корак даље: оставља нас да сами закључимо. Љубав није само пут до истине, нпр., она представља и корак до мудрости (“Једина љубави, неподношљива”), али и до откривања тајних сазнања о универзуму (“Туга је што наша деца старе”).

Контемплативна лирска поезија Новице Ђурић често има драмску форму: она има чак и  заплет, неки вид лингвистичке интриге, садржи и догађај из прошлости, и остварење, а све је то компоновано с циљем да просуди однос човјека према човјеку. Неке од ових пјесама дирају читаоце у срце призивањем заборављених страница историје и религије (“У туђе дроњке стидно повијени”,“Савина вода на дохват Богу”, “Вест је да смо спасили душу своју”). Бол који осјећамо због патње једнак је болу који осјећамо који изазивају остале кључне ријечи: смрт, спас, свјетлост, љубав, гријех, заклетве… (“Мајчино завештање”, “Јави ми да сам жив”, “Срце, убицо, видиш ли  а седим”, “Грех је што си грешан”)

Новица Ђурић ствара у вријеме бројних избора од којих је многе одбацио: да убије религију уз помоћ науке или порекне Бога, нпр. Умјесто тога он је прихватио и једно и друго: чињеницу и интуицију, чула и искуство, тако да његова поезија личи на носталгично сјећање са призвуцима нечег могућег у будућности. Због тога ће се поезија Новице Ђурића читати, али не само због тога што су у њеној основи природа и филозофска питања, запитаност над својим временом, већ зато што се обраћа човјеку. И зато што говори о човјеку.

Проф. др РАДОЈКА ВУКЧЕВИЋ