СМРТ ЈЕ НА ПРАГУ И ЊИМА И НАМА

ПРЕД СВАНУЋЕ OЦУ РАДОМИРУ НИКЧЕВИЋУ

Само Бог зна док једни испаштају што они други раде. А у колијевци Рада Томова, оче Радомире, многи не знају шта раде.

Није то од јуче. Од поодавно је то тако. Тако је морало и бити када су деценијама, нека им Бог опрости, крст умјесто бадњака налагали и тако вјеровали да су вјери наудили, а себи и другима добро чињели. То су они које народ, назва и зове ниједна вјера.

Над нашом колијевком давно је пао мрак, ни толико велик, ни толико мали, а да се не да разагнати. На трен присјети се, Свијетли мучениче, Његоша, који је управо ту, само као пјесник, видио сјајну страну живота, док је, као господар видио око себе бројне Јуде. Они који не издаше њега, јер немаху времена, ево данас издају и Њега и Господа. Видим их свугдје око нас као слијепе господаре. Зар опет они, Господе?

Кретао сам много пута пут Цетиња не бих ли ти студен разагнао, ал' се бојим да сам мален да пред Влашком црквом очима, у свјетлост ти допрем. Схватих да не могу. Некада и очи на зао пут знају да крену. Зато ноћас, као и минулих, молим се Богу да ти снагу његову подари, да истрајеш, да нас својим постом у Божје даре огрнеш не би ли се збратимили, не би ли се предака присјетили, како би пред потомцима безгрешни, стали како у колијевке камен не би повијали и мајке у црно завијали. Моли се и за њих грешне! Јер, ако их некада сретнеш само ће твоје очи да блијеште и тек тада ће схватити шта значи бити проклет од себе сама - гледати, а бити слијеп.

Ноћас, брате Радомире, као да је студен стигла и у моје кости. Као да је твоју пост моја усна дотакла. Као да си ме нахранио да и ја истрајем. Као да су ми вјера и срце у истој нади, измирио си много тога у мени. Као да добро и зло узајамно једно другом служе. Осјећам вечерас Божју милост, како ти са фресака наше светиње студен скидају.

Реци шта то треба и може танано биће - човјек да уради и да те дома врати у наручје Божјег дара? Молитве су нам малене, а Подгорицом танане свијеће горе за твоје спас. За наше спасење. За Божји опрост.

Знам да човјек није моћан без мисли, а мислити одиста је непроцјењива моћ. Можда, једино покајање је моћније од мисли. Али, вечерас хоћу да вјерујем и теби, мој брате, Радомире учиним понудом ријечи Владике Николаја Велимировића, који спозна и каза: „Оптимизам је химна животу, песимизам - химна смрти.“

А смрт је на прагу и њима и нама. Само што једни вјерују да су живи, док други живе. Изданци њихови изданком васкрсавају. Бог даде, те би и под твојим шљеменом тако.

А увијек бива како је Господ уредио. Ја вјерујем ту гдје сада јеси да Он је тако хтио. Што други не буду хтјели леђима биће окренути свјетлости. А тај дан је бануо. Божјој није лако умаћи. Све што човјека снађе наредно може и да дочека, осим Божјег проклетства. А проклет је свако онај ко свјесно чини и ради против Његове воље.

Ево, вечерас и ја, као наше свијетле монахиње, браним те од мрака и таме. Дарујем ти сву топлину дома свога, да на трен нађеш „искру у камену“, да нам наум васкрсне, да нам се позлати, да за крстом браћа крену, да са крстом сотону одагнамо. Дај, Боже да нам се разведри над Црном Гором.

Зора је, а сну се нијесам примакао. И када очи склопим видим те иза решетака прозора од Влашке цркве како одбијаш сву моју, и не само моју милост. Није малена када је искрена. Низ лице као да ти је слетјела и покоја омашка. Не мари. Кад Бог не примијети, зар на то његове слуге имају право? И када бих ово хтио скрити не могу - знам казаће ти се само.

Свиће, ја бих опет пут Цетиња. Не знам има ли ми тамо пута? Знам да није отров опака, док око нас протиче, али је погубна када у наше вене крене. Твој дух и тијело стали су пред бујицом опаке отрови.

Умјесто поздрава, јављам тамо њима, нек' их спржи огањ све који су кидисали на наше свијетле прагове и олтаре! А даће Бог да се сви пред правдом Божјом, правди његовој покоримо.

Амин.

Христос се роди!

/ У Подгорици у ноћи између 24. и 25.12. љета Господњег /