 |
| Видоје Конатар |
Као да би јуче – руковасмо се.
Рече:
„Још си жив, јадан брате!“
„А ти?“, узвратих .
„Помјера се, помјера. Знаш ти мене - не дам
се! Неће ни ово дуго. Ја сам увијек на страни правде. А ако ме саломи, нека...
Саломила је и боље од мене... Ти се нијеси дао ни једној власти. Сили. Ајде,
Стари, журим. Чувај се... “
Као никада, журио си некуд. Јутрос ми јасно
где си то похитао. Убедљиво. Јасно, али не и пријатељски.
Што не јави? Што
не зва? Знам поклекнуо си пред тешким бременом.
Исусовим.
Новинари у Црној Гори и јесу мученици.
Прије или касније бивају разапети на крсту и
изложени бројним малтретирањима, жигосањима, увредама, пријетњама,
уцјенама, само зато што не мисле као тамо Они.
Новинари и не смију да мисле.
У овом мраку над новинарима се надвила велика
сјенка савјетника, душебрижника, који захтијевају да су новинари само пуки и
обавезни регистратори њихових ријечи. Све остало је, наводно, уперено против
њих и њихових „дјела“. То је оно нашта ти никада нијеси пристао. Нијеси, и
нека ти није жао. Био си новинар од нерва, слуха и поштиваног пера. Уредник, то
и више није новинар.
Писао си цијелим својим бићем. Сагоријевао си
над судбином сваког бескућника. Хтио си све сам. Да друге не оптеретиш, да другима
не наудиш. То што си себи наудио, вјеровао си, то је најмања штета.
Знам да нијеси ти убио себе. Не. То није
истина. Суштина је истина.
Пуцао си у неправду, у плач за судбином свог
народа, у једно око у глави, у бешчашће, лажи и клевете, у пријетње и уцјене, у
мрак, у ову лажи-демократију... Једини начин и једина прилика која се пружа у
нашој Црној Гори за деманти.
Не брини, демантовао си све, за тебе и за све
оне којима је стало до ријечи. До слова, истине и правде.
Што не јави да су те саломили боли и да их сам
одболовати нијеси могао. Можда и јеси, али нијеси хтио. Хтио си себи да скратиш
муке. Ходочасниче ријечи и слова.
Све што си икада написао било је препуно твог
нерва, бола, осећања... Ткао си нит по нит. Клупко је бивало све тање, потка
као да је некуда нестала. Нијеси хтио то ни да схватиш ни да признаш. А могао
си. Могао...
Крваво мастило око тебе. Ти у њему.
А около... Ми, твоји пријатељи, као да крваво
свједочимо. Нити ћутимо, нити говоримо. Ти не јави, ја закасних – постхумно ти
пишем.
Љута су данас на тебе и слова. Има и других
који су љути, они знају зашто. Теби је све опроштено. Не брини.
Питам се је ли сада правди лакше? Је ли
неправда јутрос на кољенима?
Вјеруј, и пред твојом мртвом главом мораће
сагнути главу. Бизини који су кевћали и кевћаће. Тако и треба. То им је задаћа.
Збогом, стари.
Журим, ако ме Бог сачува.
/12. децембар 2006./
Нема коментара:
Постави коментар