НАРУЧИ БУЂЕЊЕ

Момо Капор

/На вест о смрти Мома Капора/

Пише: Новица ЂУРИЋ

Има ли човека који је знао одбрати леп дан за умирање, или изабрати лепу смрт, ако за живота није успео приграбити лепи тренутак за уживање, односно живљење. Можда има, али великан српске књижевности, човек међу писцима, писац међу људима, песник и писац међу сликарима, репортер међу светским путницима, сенка свакодневнице Момо Капор је недавно заспао на зеленој чоји Монтенегра, не мирећи се никада новим “електронским чудима” верујући да ће увек “бити најважнији човек који прича и црта руком”.

“Имао сам последњих година неколико врло тешких операција и морао сам да будем успаван. Последња реченица коју сам једном приликом изговорио докторки која ме је успављивала била је: Госпођо доктор, јесте ли наручили буђење? И она ти каже, диши, диши, и ти дишеш, и уђеш у нешто црно иза чега нема ничег. Ништа. Не постојиш. То је смрт”, појашњавао је своје стање Капор након неколико “успављивања” пре операција.

И управо, прикован за болничку постељу, Капор исписује последњу књигу “Како постати писац” (објављену пре неки дан код Српске књижевне задруге), које је чекала да аутор победи болест и представи публици своје најновије дело.

На суморном небу исликао је многе цртеже, крокије лепих жена, али свакако понајвише ужасе и страдања од ране младости до оне “момачке старости” када човек радије све призна него да је оседио.

А срце, тајаствена справица у грудим сваког човека, последни откуцај извело је и означило крај крвотоку 3. марта ове године у Београду и последњем београдском боему Мому Капору.

„Ја ћу умрети од срца, као сви Капори, јер једном сам написао: Капори умиру или од срца или од метка, најбољи међу нама од метка у срцу.“

И убило га је - срце.

Велики дечак и велики јунак, како је то казао академик Матија Бећковић “Својом смрћу ујео је за срце и свој Београд и свој народ”.

И не сумњам, Бећковић је искрено рекао:

“Уместо да изјављујем саучешћа, било би логичније да их примам”.

Није другачије ни могао казати Рајко Перов Ного, но да је Капор “био српски Чехов”, који је “имао проклетство да све што напише и објави, претвори у бестселер”.

Један од најчитанијих српских писаца, бестселер писац, сликар и новинар, последњи београдски боем, велики шармер, козер, “редак Србин који није писао песме” - Момо Капор, рођен је у Сарајеву 1937. године, где је као као дечак пуким случајем остао жив - спасла га је мајка Бојана заклонивши га својим телом у кући на коју је пала бомба, и у којој је остало четрдесеторо мртвих, свих осим њега. Као деветогодишњег дечака, отац Гојко га је одвео у Београд, којег је волео, о ком је радо говорио и поверавао му се.

Капор је дипломирао сликарство 1961. године на београдској Академији ликовних уметности, у класи професора Недељка Гвозденовића. Године 1974.  објавио је "Фолиранте", а затим стижу пред читаоце књиге – хитови: „Провинцијалац“, „Ада“, „Зое“, „Уна“, „Зелена чоја Монтенегра“, „Последњи лет за Сарајево“, „Ивана“, „Конте“, „Елдорадо“, „Исповести“, "Белешке једне Ане", "011", "Ада", "Уна: љубавни роман", "Леп дан за умирање", "Успомене једног цртача”.

Књиге су му преведене на 20 језика, две су и филмоване, а сам је написао два филмска сценарија: „Валтер брани Сарајево“ и „Усправи се, Делфина“. Добио је многобројне књижевне награде, међу којима су Октобарска награда града Београда, Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу, „Лаза Костић“, „Тодор Манојловић“, „Борислав Станковић“, неколико „Златних бестселера“, као и награду за животно дело Удружења књижевника Србије и Српске књижевне задруге. У позориштима у Београду, Сарајеву и Зеници са запаженим успехом игране су Капорове драме „Трула кобила“, „Соба изгубљених власника“, „Пасијанс“, „Вокс хумана“, „Крај викенда“, „011- кабаре“ и „Ембарго“. Аутор је и петнаестак телевизијских и радио драма.

По његовим сценаријима снимљено је неколико дугометражних филмова као "Бадеми с ону страну смрти", "Банкет", "Валтер брани Сарајево", "Џоли џокеј", "Крај викенда", док су романи "Уна" и "Књига жалби" екранизовани.

Поштујући Капово начело да воли живот а мрзи некрологе, овај запис је само делић дуга према суштини – популарност боемских вратоломија Моме Капора ионако више није важна. Остале су Капорове миљенице, највеће љубави, кћерке – Ана и Јелена. Осале су само неке “ситнице” које је Капор подједнако волео - цигарете, жене, књиге, слике , кафане…

И као да сам непосредно пред смрти Мому Капору написао ове стихове:

Видиш ли, Боже,

неко плаче,

човек плаче.

Магазин Српске новине