ИМА НЕШТО ШТО НАС ЗАБОЛИ ПРЕД СЛИКАРСКИМ ПЛАТНИМА ТОМА ПАВИЋЕВИЋА

СВЕ БЛИЖИ А НИКАДА ДАЉЕ

За Тома Павићевића и његова платна на која он свакодневно и сваконоћно, мамуран и зловољан, љут на друге, али и на себе, у стваралачкон делиријуму, транспонује творачку енергију, саздану од бола и разочарања, туге и надања, човјек је једина грешка природе, њен највећи нодостатак и разоритељ. Он је то створење од кога потичу сва васељенска зла, све патње и трагедије. Човјекова кривица за Павићевића је велика, непоправљива и тиме - неопростива.  Па и кад би му опростио све његове грехове, велике и мале, Павићевић човјеку, који је само биолошки најсавршеније биће, никако не би могао опростити једну његову ману, из које извиру све остале – егоизам. Тај егоизам постао је вјерни човјеков пратилац, његова густа сјенка. Умјесто у свијету око себе, у другим људима, човјек све више свој алтер его, друго "ја", проналази у свом самољубљу, у талогу душе. А и када се ослања на друго људе, он то чини с унапријед постављенин циљем, из користољубља или страха, покорности или улизништва - ријетко из љубави а још ређе из бола. И кад воли , човјек данашњице, свирепе и увијек окрутне, празне и безосјећајне, ријетко то чини искрено и срцем, које и само упада у тај мутни вртлог,  стално мијешајући улогу слуге и господара. У таквог човјека срце постаје господар онда када то не би смјело бити, када би морало бити слуга, а слуга онда кад би морало бити господар, господар онога што чини да човјек не буде човјек.

Са таквим човјеком, подлим и злојезичним, Томо је стално у сукобу, у даноноћном окршају. Чим добије ударац, он га преноси на платно онако како га је и  добио - незаинтересовано  и неочекивано. Од јачине тих дехуманизованих, антицивилизацијских удараца, зависи и интезитет Павићевићевог сензибилитета и његове инспирације : што су ти  бичеви јачи, изоштренија су и Томова чула,  његови погледи. За Павићевића сви су људи једнаки. Разликује их једино начин на који испољавају своју опаку нарав. Онако како се ти људи разликују између себе разликују се и његове слике: све оне наизглед личе једна на другу,  а све се опет разликују. Свака од њих на посебан начин приказује један (дез)организовани, ишчашени свијет у коме човјеку преостају само двије могућности или да постане жртва нељудског, да легне на шине једног токвог воза, или да се придружи онима што су предмет Павићевићевог сликарства и разлогом његових судара са принципима на којима је устројен један такав у основи  антидухован и непросвијећен свијет.

На Томовим чудесним платнима, којима недостаје сликарска строгоћа, осјећа се како оштрином поглада његова лица опомињу да у том ужасном нестајању још живе, дишу, још  постоје оне - наше душе, или неке  "мртве душе“. Заробљен у том свијету, овај сликар се "криком четкице“ ослобађа таме ,бола, прошлости, црнине..., а онда негдје у прикрајку или из прикрајка, појави се „цвијеће зла“.Увијек,  као да из мреже капилара којима су саткане Томове слике процури по нека кап црвене боје,  потекне истинска стваралачка кап крви. Његова лица, надасве непрепознатљива онима који живе животом љепоте или из незнања живе живот других ,заиста су лица оних који свакодневно сусријећемо, али их не препознајемо тако брзо како то умјешно чини Томо. А живот, то „цвијеће зла“, истински га је на то навикло.

Неспоразуми су основни мотив Томових изложених слика и цртежа.Бол га истински тера на нове неспоразуме и тако гради себи, а слика за све нас огледало сликарске драме- „ дивљег плача“. Има нешто што нас заболи пред сликарским платнима Тома Павићевића, што нас ужасно враћа у тугу од чега нам застаје дах, нешто што нас подсећа да ипак човјекова рука управља човјековом судбином.  Видимо или бар, ако ће нам тако бити лакше, наслутимо и нашу судбину, оно чему смо, што би, Селимовић рекао, све ближи а никада даље.

/ Новица Ђурић на отварању изложбе сликара Тома Павићевића, Умјетнички павиљон, 26. април 1990. године, Титоград /