ЈЕДИНСТВЕНИ СТИЛ КАЗИВАЊА

Новица Ђурић, / СВЕТЛОСТ И СЕНКЕ ПОД ЛОВЋЕНОМ/, Књижевна задруга СНВ, 2008. године, Подгорица

Новом књигом записа и прича, насловљеном „Светлост и сенке под Ловћеном“, Новица М. Ђурић прекорачио је ону вјечну жанровску, а прије свега стилску границу која се успоставља између два дискурса, двије различите форме -књижевног и новинарског израза. Дакле, до сада непревладана дилема - да ли је репортажа новинарски или књижевни жанр, кроз текстове Новице Ђурића добила је нови, сасвим конкретни обрис, простор у којем је остало мало мјеста за дилеме.

Као искусан књижевник, Ђурић је ову врсту знања и заната вјешто и сасвим намјерно превео у жељене оквире, створивши несвакидашњи књижевни вијенац, у којем је документ постао предложак за формирање умјетничког израза, али опет тако да није изгубио на аутентичности и фактографији. Гдје престаје документ као свједочанство, односно историјска категорија, а гдје је он употријебљен као помоћ у формирању књижевноумјетничког исказа, у репортажама и записима Новице Ђурића није, чини се, тешко разлучити. Управо у том се и огледа мајсторство казивања - комбиновања актуелности, духовитости, информисаности, и свега онога што подразумијева новинарско приповиједање у овим формама, са фикционалношћу и стилизацијама, какве подразумијевају романи или приповијетке.

Ђурић, како се то и предвиђа теоријским виђењима овог жанра, прибјегава књижевним средствима уз чију помоћ приказује догађаје и личности, ствара описе, карактеризације, па чак и дијалоге гдје сматра да су они уистину потребни, а лични утисак и тон, дочаравање представа, изванредан стил и средства изражавања несумњиво овој књизи дају умјетничке вриједности. Мирна срца, дакле, можемо рећи да је писац прекорачио међу и сигурно стао у поље умјетничке репортаже, каква је настајала у најбољој традицији наше књижевности.

Нови Ђурићев рукопис није сам жанровски и стилски превазишао класичну новинарску репортажу, него је и одабиром тема, искључиво историјских, отворио могућност новог сагледавања факата који су као вјечне дилеме увијек присутни око нас. А о чему аутор „Светлости и сенки испод Ловћенa“ приповиједа, није тешко закључити, јер он недвосмисленим насловом сугерише читаоцу. Тематски, књига је изникла искључиво из Црне Горе, њених духовних и моралних вриједности - њене најбоље традиције, која је кроз Ђурићеву интерпретацију, његову оптику, добила нову боју у спектру. Историју, кажу, пишу побједници. А шта је са историјом када нестане побједника, када је, након временске дистанце, потребна “хладна глава” и прецизна мисао? Управо у том простору Ђурић проналази могућности за сопствени израз.

Он пише о Балши Првом, Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Руци Светог Јована Крститеља, Руци Светог Саве, Његошу, владици Данилу, православним светилиштима у Црној Гори, црногорском духу и витештву, али тако да читалац стално има утисак временске измјештености, а што је најважније ради то другачије од својих претходника. Kазује оно што није казано, а о општепознатим истинама говори онако како раније није говорено. Документ и прича се кроз његове репортаже воде паралелно и тешко је оцијенити која је од те двије категорије „вреднија“, чему треба дати примат - да ли духовној/умјетничкој страни дјела или, можда, чињеницама од којих су многе до данас остале скривене.

Нема, дакле, сумње да је Новица Ђурић, као искусан писац и новинар, створио ново књижевно дјело из Црне Горе и о Црној Гори, које пажњу заслужује управо због своје посебности. Упркос обимној књижевној, публицистичкој и новинарској продукцији, у Црној Гори данас нема књиге репортажа, тако да је Ђурићев рукопис, без имало претенциозности, апсолутно јединствен, па сам тим и посебно вриједан, што га додатно препоручује читаоцима. 

Ђорђе Брујић, књижевник