ПОГЛЕД У СУЛУДЕ ОЧИ
Свако време има свог пјесника.
Одабира га пажљиво, мјерка, испробава, искушава, ломи, заборавља, и опет
испробава и све тако укруг.Пробере га на крају.Између десетина, стотина, између
хиљада не знајући шта чине, сачињавајучи стихове стидљиво "за своју
душу", можда за неког и некада.
Можда?
Десетине хиљада младих
списатеља, понајвише стихотвораца, бивају одбачени, на њихову велику срећу!
Боже, како су срећни сви они којима Он поручи да је највећа несрећа
бити пјесник .
Лична несрећа једног-двојице одабраних јесте да им
се вријеме "заломи" и прогласи их својим пјесницима.Својим пјесницима
и хроничарима људске патње, трагике, личне
и колективне, народног страдања и несреће.
Никако да започнем „причу“ о
„Дивљем плачу“, изванредном избору из поезије пјесника Ранка Јововића из
Подгорице. Како да почнем од бола до бола, од патње до патње, све у зачећу, а
ипак проклијало над племенитом и плодном душом пјесничког пространства пјесника
бола и туге Ранка Јововића.
Ако је икада постојала књига чији га наслов
био савршено примерен садржају, онда је то сасвим сигурно овај избор из поезије
„Дивљи плач“, великог, савременог пјесника Јововића. Кажем савременог, а не
црногорског, или југословенског, мада је
тачно и једно и друго, јер омеђити Ранка Јововића и његову Лирику у ма какве
регионалне оквире значило би учинити неопростиву погрешку, гријех - а тога му је било и на претек!
Стварати од живота поезију, а
од поезије живот вјештина је коју су окушали многи, али која се доступном
учинила једино одабраним, онима чије су мисли и емоције обиљежавале, времена
којима су припадали.Засигурно, Ранко Јововић је један од оних којима је то
пошло за руком.
О срећи се ретко пјева.
Још ређе се човјек с њом за
живота сусреће.
Ти ријетки тренуци, бивају
похрањени, у тајним скровитим мјестима људске душе, понекад засветлуцају, бљесну
са самог очног дна, прхну са длана широм отвореног, тако неопрезно или се
стидљиво јаве из тајних претинаца у њедрима топло угрију под пазухом.
Може ли се наклоност музе пјесништва
заиста сматрати срећом?!
Питање је на које нема поузданог
одговора. Сигурно је једино то да прихватање и препознавање личне судбине као пјесничке
означава прихватање и спремност да се ризикује лични мир, да се одрекне од њега
зарад неистраженог, тешко доступног, племенитог, најљудскијег.
Неки то чине са дозом испразне
ароганције, неки скромно, чини ми се нико природније од Ранка Јововића: „Не
говорим као мудар, Него као човјек, који и брка, Не говорим ни као идеалиста,
Више као страст. Из стијене капљем!“./ Увијек/.
Ранку Јововићу, аутору збирке - избора из
поезије – „Дивљи плач“ се „заломило“ ово вријеме.
Ово наше, сумануто.
Смутно.
Ово којем се у рационалном никако не може
наћи узрок.
Ово кога би сулудо било предвиђати,
Није случајно што је Ранку, није случајно
што се пјени, дивља, трагично подрхтава и крвари баш у стиховима овог, зашто не
признати и написати, генијалног пјесника. Никако није случајно, само огроман
таленат, само вансеријска снага духа, само храбар и бескрајно истрајан човјек у
стању је да овом и оваквом времену погледа у сулуде очи.
И док смо текли. Док смо се отимали о
кору „да се поломе зуби“, један другом док смо лактовима ребра пребирали,
богами које и поломили, били задовољни, били сити, гладни туђега мира, туђе
постеље, док смо уживали бојећи сопствену стварност остацима фарбе, коју наши
претходници нису стигли да утроше - усамљен и прострељен Јововић је упозоравао:
„Твоја драга јеца; Доба је јесење и љубав је све краћа; И земља би некуд; Пишти
притиснута као жаба, Гњи у срцу; Бјежи, добри човјече; Доба је јесење и све
ниско пада“. / Јесења/.
Искрен и до краја истрајан у свом пјесничком
бунту, Јововић са истим заносом пише и о ономе чему прилази са најтананијим
лирским осјећањима: „Пати ми душа да загрлим , Бога Осипа и Бога
Поа, Црно јој око игра у крви, О миле душе царства снова“, као и оном над чиме
је згађен: „Смрдим, Смрдим; Смрди мој дом и кров; Дан се рађа - Домовина смрди;
Народ смрди надалеко“, И споменик од камена; И споменик од кисеоника; Смрди као
сунце; Као пенис посред сунца. /Смрдим, дакле живим/.
Ранко је пјевао.
У четрнаест књига је пјевао: сократовски
искрено, сизифовски испалтиво! И што је најгоре од свега: сасвим је знао што
чини, Знао је да се исплати бити племенит, знао је да је истина најгори штап на
који се човјек може ослонити, љубав према ближњем,
знао је, НЕ ПРАШТА СЕ!
Да ће бити прогоњен: „Хоће ли рећи бијаше
хула; (О момци стасали за биједу); Кад оно болни ум пољуља: Кад ме окују и
поведу“, /Већ ме гоне/, и то је знао.
Па ипак је пјевао!
Ређали су стихови у књима су као
архетипски записи, као својеврстан генетски код, шумјели гласови његових
предходника Волта Витмена, Бајрона, Бодлера, прегласавали се Пушкин, „Серјожа“,
Дучић, Ујевић, Дис...
Духовно и културно изображен, лирски
надахнут, стамен у увјерењу да чини праву ствар, Јововић је у четрнаест књига
поезије створио ризницу стихова на којима би му сигурно позавидели и многи
славнији претходници. Његови стихови су свједочанство да се ниједан истински пјесник
ни у једном времену не може ослободити жеље да се поезијом оплемени и сагради
један прихватљивији и бољи свијјет.У тој и таквој борби пјесник наивно истрајава
чак и онда када као Јововић: „По стоти пут стварам један свијет; А они га руше;
Таква упорност на обје стране је просто невјероватно;/Жучна градња/, схвати да
је сва борба узалудна. Пјесник се дакле не мири. Пјесник Јововићевог
сензибилитета нарочито: „Крочим ли све ово са мном неће; Мир то је руља
недолична“ . /Мир/. Па ипак , и пјесник
има своју еволуцију. Поетска еволуција Ранка Јововића изложена је у избору из
поезије „Дивљи плач“. И док се у ранијем периоду приклањао римованом стиху, са
јасним призвуцима словенске лирике: „И
прах ријечи уз мјесечину; У зрну сунца крашки глог; Сулуде ноћи скитачину;
Донио нам је Руски Бог“, / Руски Бог/, дотле је у каснијем периоду за Јововића
карактеристичан „распустан“, слободни стих, одсуство лирских тонова, са све
наглашеним осјечањем умора и резигнациге: „Не иде се го голцат; Међу људе; Без
црних аљина; Нико више не залази у свијет; Ни сунце“. /Прерушавање/.
„Дивљи плач“ није само запис о времену у
којем живи, људима које сусреће, он је и потресна аутопсија Јововићевих личних
ломова, ожиљака који су непрестано пуцали, немерљивост несагледивог
пространства душе која разумије, воли, која проклиње, пати, пљује на овај свијет
и диви му се - истовремено.
Заљубљен у снажну ријеч, па и у ријеч
уопште, Јововић као уосталом и сви истински пјесници слави богом дану могућност
да се изговарају ријечи, слави, али невјерује до краја: „Људски говор је само
црна; Најцрња суза међу звијездама.“ / О сузама/. Ови стихови као да откривају
пјесников амбивалентан однос према ријечима и поезији као најсавршенијој форми
казивања истине.У пјесми „Спомен“ Јововић још једном потврђује да ништа што је
људско, по њему, нити је савршено нити пред одређено за вјечност, с тога каже:
„Мале су моћи поезије пријатељу, Плашим се да је све сколно труљење; И забораву“.
Свака права умјетност је она са
пуним осећањем одговорности тврдим да
Јововићева поезија то доиста и јесте, представља сложен филозофски систем у
којем се у потпуности одражава умјетниково виђење живота и свијета који га
окружује,
Филозофски систем Ранка Јововића се у
најкраћем може оквалификовати као систем утемељен на паганској и православној
митологији народа из којег је потекао .
По
Јововићу узрок свих невоља лежи у поремећеној скали друштвених вредности,
побрканој у периоду једноумне владавине: „Који Маркс, Друг Страх је његов учитељ“ /Брехте, Брехте/,
или : „На Црвеном тргу; Срушили су Црвени Кремљ; У Црног Гори ни за живу главу
нијесу“ ./Антихристи/.
Ако би се овај избор из поезије „Дивљи
плач“ упоређивао са преходним књигама Ранка Јововића, као основна разлика
појављује се могућност да се преко овог избора из поезије далеко лакше може
испратити еволуција Јововићевог пјесништва, али и еволуција времена у којем
ствара . И док прве књиге обилују рафинираним лирским тоновима, овим стиховираа
се потврдио његов генетски код јер су стихови и књиге настале у ово новије доба
откриле све веће присуство резигнације и разочарења : „Страхота. Нема милости
мила; Умире и душа Господа; И Михајла и Гаврила“. /Књига/.
Искреност
просто извире из сваког Јововићевог стиха . Горштачки нежно, вешно, занесено,
потпуно вјерујући у оно што чини, невјерујући нимало: „Шта ће теби ово ужасно
сунце / А шта ћеш ти сунцу/. Ова мукла вјечна борба међу
нама; Двојицом; Макни се Божја душо“ /Што се не убијеш Ранко Јововићу/.
Певао је како је морао . Вријеме како му се
наметнтуло. Казало му се тако.
Пјевао је и пјева, поносно носећи свој крст,
са њиме срођен као са својом сјенком.
Видљив Христос је човјек, невидљиви
Христос је сам Бог, то је есенцијална нит Јововићевог гносеолошког процеса: „Само
кроз земљу тврду без милости; Земљу затворен Гроб; Надире Свјетлост Човјек; Као живот
прост;
Не убог него Човјек Бог“. /Васкрсење/. Дакле, једино чему и у шта бескрајно вјерује
јесте Крст Часни и Бог наш православни: „Добар си свијете и овакав; Животи наши;
Од Бога су а Бог не труне“. /Васксење/.
Ко год прочита ову књигу, пробране
тренутке Јововићевог живота, неминовно се мора запитати како је живео Јововић .
Је
ли био потребан свијету? Шта би свијет пјесништва без њега?
Шта ће бити кад умре?
Заиста, шта ће бити?
Кад умре, биће Јововићеве вечери поезије,
младим ствараоцима за пјесништво награда „Ранко Јововић", наслови у
новинама биће: “Умро је геније“, „Јововић каквог сам позавао“, они без лица из
заседе ће се отимати о његово пријатељство „Ја сам са њим био бољи“, сви
ће са њим тада бити најбољи! Какви су му тек били за „живота“!
Зна он, Види му се у свакој пјесми,
стиху, на лицу, у очима.../Ово не говорим због тога што се живот и судбина
Ранка Јововића разликује од живота ма
којег вреднијег човјека којег је ова земља до сада изњедрила. Нити због тога
што би он било шта друго тражио: „Дај ми дај; Кашику млека, Боцу вина; Дај да
чекам зору; Љубим таму; Волим жену децу; И њихове животиње“,/Експрес/, већ зато
што су се „Јововићи“ прориједили, на прсте од руке да их избројиш . Ред је, дакле,
да их мало причувамо, барем онолико колико они чувају и оплемењују душу народа
из којег су прокласали.
А
што се избора из поезије "Дивљи
плач" тиче, завршићу онако како је завршио и сам аутор:
„Овим избор се има шта додати. Али нема
шта одузети . Поезију коју ја стварам односно која мене ствара Избор је. Изабрана
је.Тако говоре пјесници. Ако бих другачије
говорио. Нико ми не би вјеровао.
Умиру ли пјесници.
Пјесници
– људи.
Новица Ђурић
/ Подгорица, 16. мај
2007. године /
Нема коментара:
Постави коментар