Новица Ђурић /ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ - Жена која је само волела/,
Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2008. године
Стеван Раичевић, и сам апсолутни песник, рекао је да је име Десанке
Максимовић синонимног значења са појмом песник. Одиста, и сад кад се помене
њено име прва помисао је поезија, а при помену поезије, пред нас се, у
магновењу, сатвори крхка фигура благородног лика и погледа отеловљена у лику
Десанке Максимовић. То није случајно и није без разлога. Срце, главни јунак
своје поезије, Десанка је, као сама стихом каже, нештедимице давала свима. Од
тог вишедеценијског давања кроз певање (или певањем, свеједно је) то срце се
није празнило, није се смањивало, није се трошило и нестајало већ се пунило
лепотама сваковрсним и красотама света, проширивало се топлинама и нежностима
својственим само оним који љубе друге и другост, а повећавало и постојало пространије
јер је у њем било места за све: за прокажене и потказане, уцвељене и усамљене,
за неистомишљенике и истомишљенике....
За свога, на срећу стваралаштва, дугог и садржајног живота (градајски и
књижевно часног) Десанка Максимовић је стизала свуда доносећи радост живљења.
Била је покретни празник поезије а тамо где она није стизала досезала је њена
песма да одобри, осоколи, подстрекне, понекад прекори, али да увек са љубављу
каже реч, да буде потпора и сабеседник, да помогне и примогне да се пут од срца
до срца, од душе до душе, нађе што пре и што лакше. Да се сроди још више сроде
и да се облагороде.
Иако пре свега песник Десанка Максимовић је била предани прегалац у бројним
културним пословима. Њена реч казана новинарима или у разговору са љубитељима
књижевности имала је, као и њена песма, магичну и лековиту моћ.
Била је лековита и поучна, мудра, отмена и одмерена, снажна и подстицајна
а, кад је за то било потребе, блага и окрепљујућа. Није избегавала разговоре и
новинаре али није ни жудела за јефтином дневном славом. Казивала је колико је
било нужно, никад тек да се каже.
Увек је имала јасан став, бистру и одрешиту реч, језгровиту мисао. Своје
мисли није увијала у трице и кучине. Њени разговори расути по новинама нису
доступни у целини, а да јесу, видело би се колико је она била у свему
постојана, доследна, мудра, храбра и проницљива.
Новица Ђурић (и сам песник) сусретао се и разговарао са Десанком Максимовић
више пута. Пажљиво је и брижљиво записивао и слагао разговоре са њом и мудре
опсервације ове велике песникиње на разне теме и различитим поводима. Сада је
те белешке и већ објављиване разговоре са Десанком Максимовић сложио у књигу
једноставног али прецизног и тачног наслова, наслова који одређује позицију
наше знамените песникиње у времену и простору у животу и литератури. Одиста,
она је била човек који је волео. Који воли и то свим срцем. Волела је свој
народ, свој језик, своје ближње, волела је правдољубиве и истинољубиве, волела
је слободаре и песнике. Љубав је друго име за њен живот и њено дело.
Десанка Максимовић нема друге биографије сем књижевне, ни другог порода сем
песама. Тим песмама је овековечила и своје постојање, подигла је, пушкиновски
речено, нерукотворени споменик себи, чинећи част језику на коме је певала.
Новица Ђурић кроз ове разговоре подсећа на њену књижевну и људску величину
али и на њену ширину и отвореност према свету. Волела је људе и поштовала оне
који су даровити, радни, одани свом народу. Није се устезала да каже и критичну
реч али је све то код ње било одмерено, одвагано, сваком по заслугама.
На њене велике заслуге подсећа нас ова књига. Она ће помоћи да се боље и
потпуније разуме њено књижевно дело али и време у коме је часно живела, умно
размишљала и беседила, незаборавно и неупоредиво са било ким певала, неумрла
Десанка Максимовић.
Београд,
јуна 2008. годine
Драгомир Брајковић
Нема коментара:
Постави коментар