БРАЈКОВИЋЕВ КРАЈИЧАК НЕБА

ОЛОВКА И РЕЧ СУ ШТО И МАНДУШИЋУ ЏЕФЕРДАР

        / Драгомир Брајковић. “Моје се зна”, Књижевна задруга СНВ, Подгорица, 2008. године /

         Најновија књига «Моје се зна – казивања из Писане Јеле» песника Драгомира Брајковића потврда је не само зрелости, него и песничке мудрости коју је сабрао и стихом исказао у овом рукопису.

         Реч је о песми са кућног прага, плеви, стогу, златној пређи која је омеђила векове које је злом слутњом у причу преточио песник из Писане Јеле Драгомир Брајковић.

         Скоро да сам сигуран да је стиху само топло и најтоплије кад о завичају проговори и неретко крикне.

         Оловка је била предодређена да буде једина играчка и оружје, јер је, како и сам Брајковић каже, није носио «у мали џеп ђе се оловке носе, но до срца...». Кад такво перо или оловку умочите у срце шта год да напишете мора бити особено и препознатљиво, чува се од пука и остаје задовек да сведочи како не изгину слово о завичају и човеку у њему.

         И доћи ће време да се и за оловком поново зажали, ако не буде исцртавала и повезивала она стара и нова предања о вери у реч, о вери у човека, о вери у веру...

         А у Брајковићевим песмама није пукла пушка у 23 слике, већ оловка. Она је та која је прескочила праг, и урезала у таванице и чађаве греде све кашике, оброке, и нејач која се ту прехрани. Песник оживљава прећутане речи и плаши се, јер из «луде руке и празна пушка опали». 

         У Брајковићевој поезији оловка и реч су што и Мандушићу џефердар – јединствене и као да друге, сличне нема у другом песништву. Све његове речи су пукле, остале и трају, верујући да је међу децу унео дар а уклонио им цев.

         С песмом Брајковић је давно бануо у наше сећање како не бисмо занемели и заувек закаменили.

         За велике писце не постоје велике и мале теме, велики и мали мотиви, па су зато и песме «Похвала муви» и «Док си, муви, ону похвалу у перо хватао» рефлекс раскошног талента који уме да препозна све оно што му као зуј муве дотакне надубља песничка чула.

         Сличног дамара су и казивања у песми «Кошуља» у којој се песник присећа времена у којем је било више људи но кошуља, док у песми «Капа», о капама из свакога рата, Брајковић говори истину кроз векове – «Ниђе ко у ропству, мање народа/а  више капа/ свако се држи свога/ само Срби под неколике капе...», питајући се не без разлога «има ли више Срба или капа/ и какви смо кад под једну капу не стајемо».

         Читајући Брајковићеву, не само ову књигу, већ и бројне претходне, посебно «Крваву свадбу у Брзави», могла би се прецизно исцртати карта свих његових сеоба. Ходио је свуда, али увек се враћао завичају. Тако је овај путник, када је «ономад у варош сашао», схватио да је све као што «пређе бијаше», да га нико не чека, никоме се не нада и да је од злата јабука једина која га у завичају дуго и жељно чека.

         Скоро да нема песника коме је и ово јуче и ово данас било потаман. Разлоге свих патњи, туга и несреће народа свог, Брајковић покушава објаснити кроз предсказања и белеге, верујући да ће овај данашњи кијамет, ова љепота која није без неке, нестати у сјају молитвених свећа и да кад код звона да зазоне, звоне на вакат.

         Можда ретко коме, можда човек таквог пријатеља и нема као што се песник песми повери, па и не чуди што Брајковић стиховима признаје да је и сам ко свећа «горио и сагоријевао» да се сасвим не угаси како оно што збори не буде бадава и не оде у ветар. Да остане у стиховима, у темељима храма, да потомцима светли, да им греје душу и да на вечном пламену и своје свеће зажижу.

         Брајковићев крајичак неба се зна у који верује да ће да му се осмехнути, да ће га погледати, да ће му неко свећу запалити и том светлошћу обасјати оно што ће можда тек доћи.

Новица Ђурић

/ Подгорица, 9. јун 2008. године /