ЧОВЈЕК НЕ СМИЈЕ ЗАБОРАВИТИ ДА СЕ ПРЕД ХРАМОВИМА ДОНОСИ ДУША, ДЈЕЛА СВОЈА

ЖИВОТ ВЈЕЧНА ПРТИНА

Ваше Високопреосвештенство, Господине Амфилохије,

Часни оци, Дјецо драга, Даме и господо хришћанска, браћо моја, уважени гости,

          Када Вам из завичаја дође глас, добар глас, глас радости без обзира у каквом Вас духовном стању затиче, не можете остати нијеми и не одазвати се тако узвишеном и незаслужном дару да на мјесту гдје су вјекови чували и сачували наше претке, њихову вјеру, писмо, не принесете бар слово као потврду да су потомци доследни својих предака.

         А, то што није видио човјек, видио је Бог, као и онога дана када означи ово мјесто на ком ће бити саграђен овај храм, овај наш бијели двор, двор свјетлости, двор памтиша, двор крштења и молитве, двор праштања и саборности, двор свих дворова у којем је једини господар Земље и небеса, Отац Наш, Син Божји, Исус Христос. Њему у славу, јер је и Света Тројица троструко свето сазвежђе које у славу вјере наше три пута тихо самоизговори и штапом сједини у једну свјетлост која се не дâ угасити гдје је царство Његово.

         И на том царству ми опстасмо захваљујући Божјој вољи док је људској увијек по вољи само оно гдје он не мора себе цијелог предати. Сви остали господари су Рабови божји несвјесни како су малени за живота земљом ходили и како се само она потоња у човјека броји. А пред Божјом се не може с невјером, с лажима, с пакостима, не љубећи ближњега свога, брата свога, комшије, пријатеље, јер Бог добро дарива и учи нас да и ми малени и грешни добром даривамо друге. Да праштамо и да једни другима у немоћи притекнемо. Увијек, у сваком трену, не само када се пред храмовима окупљамо. С тога, човјек не смије заборавити да се пред храмовима доноси душа, дјела своја, исповиједа добро с којим смо од једне до друге молитве друге даривали. Да се помолимо за опрост, ако гријешисмо. А јесмо. А ко није грешан. Само Господ је без гријеха, само је Он лаке руке и пуне руке која даре дарива, крсти, прашта  и показује наш пут безгрешја. Он је тај који у нама буди неког крштеног претка који кад му дојаде наше издаје, незнање, проневјере не дâ да даље срљамо и врати нас у наше храмове, да Богу служимо.

         Народ који моли да му се поклони Оно ништа што је остало од демократске и цивилизоване Европе и не заслужује боље но да служи и ћутке умире. Да се сагне и бауља као наказа унакажених, као изроди чије слово не збори, чије писмо још само на крстачама наших предака свједочи да су, на овим просторима, и ћириличари некада живјели.

 Браћа наша са црњом памећу још увијек прихватају да буду обесправљени, ућуткани па завађени како би туђину били од користи а брату од пакости.  Одрећи се свог језика, писма и вјере не само они двословци већ и образована чељад - интелектуална нејач која никако да се запита како би се казивали и по свијету препознавали да не миришемо на мошти наших светаца?! И то им је мало, но би и свеце да прекрсте, исправе и из светих храмова иселе и смјесте у дневне собе.

         У Његошевој Црној Гори ни Његошу од поодавно није угодно. Цетињски пустињак подуже је непожељан. Булумента неписмењаковића проглашава га геноцидним пјесником. Ни нама није боље што смо се на вјерност заклели слову. Сви који су остали вјерни истини, традицији, науци, сви који су љубили брата свога и нијесу барјачили како би се што више браће разбратило немају се чему добром надати. Но, нека они чине што други не чињаху а ми помозимо једни другима како нас Бог учи. Да се ородимо и уродимо, да се крстимо и вјере држимо, јер каква је вајда од земље кад је од људи није.

         Наши преци су с првим причама око огњишта учили своје потомке како они имају само цркву и црква њих. Да их Крст Божји прати гдје год да били. Да ће једино с молитвом одабрати најбољу пртину живота. Да је живот вјечна пртина. Кад год ми тама припријети, ја се сјетим пртине у завичају и пред очима ми и њена свјетлост бљесне, јер свака свјетлост на земљи осим Божје има сјенку. И тиме нас обдари Бог.

         Бог човјек. Бог живот и Бог здравље. Бог поштење и Бог карактер. Бог знање и Бог памтиша.

         Бог богова – земљака мојих, ближњих мојих из Дријенске и Блатинске и подуже Липовске пртине.

         Радујем се свему гдје се добро одазива. Најсрећнији сам када у мом Колашину скидамо прашину са корица и свјетлости уздижемо част своју. Јер није Свети Сава овуда случајно ходио. Имао је куда али овуда му се дало, Божјом вољом.

         Баш кроз наша села. А села су наша обданишта, основне и средње школе. Наши факултети. Академије наше. Села су наша безгрешна дјетињства, записи у свакој вени на камену од ове па и сваке друге цркве.

         Од Бога нам је давно казано гдје и како да се саберемо – пред нашим светињама, пред нашим крстом. Уозбиљимо се јер мало је шта остало вриједно што би могли скупо продати. Будимо увијек уз народ свој, међу народ као међу запаљеним свијећама за добро, напредак, здравље, како никада више у Лелејској гори, подно Савина кука, Савине Греде, Савиног језера, међу Савиним народом не престану да звоне звона са цркве Свете Тројице.

Амин, Боже!

/ Бесједа на освештању Цркве Света Тројица, Липово, Блатина, 29. јун 2013. године /