четвртак, 17. април 2014.

ПАТРИОТИЗАМ ЈЕ ПРОШАО КРОЗ ТРАНЗИЦИЈУ, БИО НА ТЕНДЕРУ



ПАТРИОТИЗАМ НА ДУКЉАНСКИ НАЧИН
          Шта је то патриотизам, питао ме недавно Марко, ученик другог разреда Основне школе «Владимир Назор» у Подгорици.
            Патриотизам...!
            Затече ме у чуду. Могао сам му појаснити шта је то значило за његовог прађеда Ника и ђеда Милоша, али не и шта је то сада у сувереној и независној држави Монтенегро.
            На трагу тог «незнања» призвах у помоћ школске уџбенике, енциклопедију и стварности уђох у душу.
            Не од јуче у Црној Гори патриотизам је добио неко друго поимање и та реч више није у оптицају у изворном значењу. Патриотизам је прошао кроз транзицију, био на тендеру и нико не може са сигурношћу тачно лоцирати где је одсео откада је, пре годину и по дана, и он постао суверен.
           Неки веле да однекле из прикрајка посматра како му цури пешчани сат од када су Његоша прозвали геноцидним песником, протерали ћирилицу из скоро свих уџбеника и државних аката, укинули српски језик и његовог реформатора протерали са Цетиња. Није ни мрднуо када су истерали из школа све професоре који се нису хтели одрећи српског језика и предавати црногорски, па и онда када укинуше све књижевне часописе и донације удружењу писаца јер није хтело рећи да његови писци нису Срби.
         Из пешчаног сата цури и последња мрва патриотизма од тренутка када је званична монтенегринска власт орденом издајника наградила све учеснике рата из деведесетих и оне који су од НАТО-а бранили Србију, Косово и Метохију.
            Било је јасно, још пре годину и по дана, да пешчани сат неће задуго цурити, што се ових дана показало тачним када су присталице дукљанске Црне Горе, челници и чланство Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије, неколико албанских и муслиманско-бошњачких странака, све оне, преко 250 хиљада Срба прозвали противницима Црне Горе и непатриотама, јер су на референдуму рекли «не» сувереној држави Монтенегро. Издајници Црне Горе (права би формула била режима) додатно су жигосани у другој половини прошле године када је српска опозиција у црногорском парламенту одбила да гласа за Устав јер је тробојку заменила црногорска ратна застав, затим протеран српски као службени језик и званичном проглажена химна «Ој свијетла мајска зоро» чији је аутор ратни злочинац Секула Дрљевић. Био је то патриотизам, на црногорски начин - уобличен у највећи законодавно-правни акт - Устав Црне Горе.
          И гусле су проглашене ретроградним инструментом, оптужене да су сачувале у Његошевој Црној Гори мит о Косову, хајдуцима и ускоцима за које се тврди да нису били Црногорци, «већ геноцидни Срби».
            Патриотизам је дефинитивно пао у кому, на шта год да се ослонио, када посланици не само српских партија, већ и још неких не устају на интонирање Секулине скрибоманије. Ни на масовним спортским утакмицама већина грађана и не помишља да удостоји устајањем  интонирање химне и подизање државне заставе.
            Да је то узело маха и дубоко закопало корење сведоче и управо завршени председнички избори са којих су присталице председничког кандидата, сада по други пут председника Црне Горе, Филипа Вујановића свој патриотизам исказивали гласајући за њега и носећи искључиво још увек законом нестандардизовану црногорску заставу.
            Сви они који су били за неког другог кандидата, посебно лидера Српске листе, они са српским обележјима, али и са крсташ-барјаком су «лоши момци који не мисле добро себи, својој породици а познато је одавно да су против Црне Горе». Чак је и водећа четворка из ДПС и СДП поручила да у њиховој Црној Гори немају чему добром «да се надају сви они који су били за заједничку државу са Србијом, а посебно не они који претендују на њен престо».
            Можда неко и помисли да је прејака оцена да је у Црној Гори на сцени већ деценију, не тихи, већ отворени и агресивни црногорски национализам зашта ће вам његови протагонисти рећи  да су то нове европске вредности и доказ привржености «мајци  Монтенегро».
            За присталице црногорског национализма (национализам се добрим не завршава) не регрутују се само они грађани који имају право гласа и којима је та врста партијске и националне припадности виза за све – од школских усавршавања до запослења, већ и малолетна деца чији су уџбеници препуни (не)патриотских причица, односно оних које изнад свих истичу и увеличавају црногорство.
         Из патриотских убеђења ђаци више не уче српски језик већ матерњи, односно црногорски. Историја је само онаква какву је види група аутора предвођена Шербом Растодером, која само у појединачним случајевима, када је притиснута необоривим чињеницама, подсети да су ту некад били и да су се за слободу Црне Горе борили и Срби. А да сада живе, о томе ретко, и то стидљиво, пишу у фуснотама.
            Какви су ефекти те нове «наобразбе из патриотских побуда» сведочи и чињеница да у основним и средњим школама већ годинама се врши анкетирање ученика како би се констатовала њихова национална припадност, и да ли су нови дукљански уџбеници дали жељене ефекте. А деца ко деца неће да су сирочад и не одричу се својих очева. Нацонална структура и даље је Мажино линија у Црној Гори.
            Патриотизам само према Црној Гори, онаквој какву су пројектовали Секула Дрљевић, Савић Марковић Штедимлија, Саво и Јеврем Брковић и њихови «викарни» политичари, подметнут је и у првим лекцијама ученика првих и других разреда основне школе, кроз чудно насловљене књиге, попут «Чудесни свијет звукова». За старије разреде и средњошколце историја је исплетена «историјском истином» кроз призму историчара дебелих хонорара, која у основи затире сваки траг српском постајању на овим просторима. И то је још један научни приступ патриотизму.
            И на крају једино ценим да је можда мудро Марку рећи да је патриотизам:
            Несебично волети Његошеву Црна Горе која је кроз векове  била најславнија у свом постојању и коју су владике и владари издигли на највећи људски и историјски пиједестал. Патриотизам је чувати Гору Црну примерима «Чојстава и јунаштва» гласовитог кучког војводе Марка Миљанова, и патриотска част. Чувати свете цркве, манастире, језик, писмо и веру - заклетва је патриотизму. И уз то, кажем на крају дечаку Марку, волети људе, цвет, птице, пчеле, родитеље и ближње своје, једини је патриотизам који се да удахнути у колевци Рада Тома.
 Новица Ђурић ,
књижевник и публициста
/ Подгорица, 7. мај 2008. године /

Нема коментара:

Постави коментар