ПАТРИОТИЗАМ НА ДУКЉАНСКИ НАЧИН
Патриотизам...!
Затече
ме у чуду. Могао сам му појаснити шта је то значило за његовог прађеда Ника и
ђеда Милоша, али не и шта је то сада у сувереној и независној држави
Монтенегро.
На
трагу тог «незнања» призвах у помоћ школске уџбенике, енциклопедију и
стварности уђох у душу.
Не
од јуче у Црној Гори патриотизам је добио неко друго поимање и та реч више није
у оптицају у изворном значењу. Патриотизам је прошао кроз транзицију, био на
тендеру и нико не може са сигурношћу тачно лоцирати где је одсео откада је, пре
годину и по дана, и он постао суверен.
Неки
веле да однекле из прикрајка посматра како му цури пешчани сат од када су
Његоша прозвали геноцидним песником, протерали ћирилицу из скоро свих уџбеника
и државних аката, укинули српски језик и његовог реформатора протерали са
Цетиња. Није ни мрднуо када су истерали из школа све професоре који се нису
хтели одрећи српског језика и предавати црногорски, па и онда када укинуше све
књижевне часописе и донације удружењу писаца јер није хтело рећи да његови
писци нису Срби.
Из
пешчаног сата цури и последња мрва патриотизма од тренутка када је званична
монтенегринска власт орденом издајника наградила све учеснике рата из
деведесетих и оне који су од НАТО-а бранили Србију, Косово и Метохију.
Било
је јасно, још пре годину и по дана, да пешчани сат неће задуго цурити, што се
ових дана показало тачним када су присталице дукљанске Црне Горе, челници и
чланство Демократске партије социјалиста, Социјалдемократске партије, неколико
албанских и муслиманско-бошњачких странака, све оне, преко 250 хиљада Срба прозвали
противницима Црне Горе и непатриотама, јер су на референдуму рекли «не»
сувереној држави Монтенегро. Издајници Црне Горе (права би формула била режима)
додатно су жигосани у другој половини прошле године када је српска опозиција у
црногорском парламенту одбила да гласа за Устав јер је тробојку заменила
црногорска ратна застав, затим протеран српски као службени језик и званичном
проглажена химна «Ој свијетла мајска зоро» чији је аутор ратни злочинац Секула
Дрљевић. Био је то патриотизам, на црногорски начин - уобличен у највећи
законодавно-правни акт - Устав Црне Горе.
И
гусле су проглашене ретроградним инструментом, оптужене да су сачувале у
Његошевој Црној Гори мит о Косову, хајдуцима и ускоцима за које се тврди да
нису били Црногорци, «већ геноцидни Срби».
Патриотизам
је дефинитивно пао у кому, на шта год да се ослонио, када посланици не само
српских партија, већ и још неких не устају на интонирање Секулине скрибоманије.
Ни на масовним спортским утакмицама већина грађана и не помишља да удостоји устајањем интонирање химне и подизање државне заставе.
Да
је то узело маха и дубоко закопало корење сведоче и управо завршени
председнички избори са којих су присталице председничког кандидата, сада по
други пут председника Црне Горе, Филипа Вујановића свој патриотизам исказивали
гласајући за њега и носећи искључиво још увек законом нестандардизовану
црногорску заставу.
Сви
они који су били за неког другог кандидата, посебно лидера Српске листе, они са
српским обележјима, али и са крсташ-барјаком су «лоши момци који не мисле добро
себи, својој породици а познато је одавно да су против Црне Горе». Чак је и
водећа четворка из ДПС и СДП поручила да у њиховој Црној Гори немају чему
добром «да се надају сви они који су били за заједничку државу са Србијом, а
посебно не они који претендују на њен престо».
Можда
неко и помисли да је прејака оцена да је у Црној Гори на сцени већ деценију, не
тихи, већ отворени и агресивни црногорски национализам зашта ће вам његови
протагонисти рећи да су то нове европске
вредности и доказ привржености «мајци
Монтенегро».
За
присталице црногорског национализма (национализам се добрим не завршава) не
регрутују се само они грађани који имају право гласа и којима је та врста
партијске и националне припадности виза за све – од школских усавршавања до
запослења, већ и малолетна деца чији су уџбеници препуни (не)патриотских
причица, односно оних које изнад свих истичу и увеличавају црногорство.
Из
патриотских убеђења ђаци више не уче српски језик већ матерњи, односно
црногорски. Историја је само онаква какву је види група аутора предвођена
Шербом Растодером, која само у појединачним случајевима, када је притиснута
необоривим чињеницама, подсети да су ту некад били и да су се за слободу Црне
Горе борили и Срби. А да сада живе, о томе ретко, и то стидљиво, пишу у
фуснотама.
Какви
су ефекти те нове «наобразбе из патриотских побуда» сведочи и чињеница да у
основним и средњим школама већ годинама се врши анкетирање ученика како би се
констатовала њихова национална припадност, и да ли су нови дукљански уџбеници
дали жељене ефекте. А деца ко деца неће да су сирочад и не одричу се својих
очева. Нацонална структура и даље је Мажино линија у Црној Гори.
Патриотизам
само према Црној Гори, онаквој какву су пројектовали Секула Дрљевић, Савић
Марковић Штедимлија, Саво и Јеврем Брковић и њихови «викарни» политичари,
подметнут је и у првим лекцијама ученика првих и других разреда основне школе,
кроз чудно насловљене књиге, попут «Чудесни свијет звукова». За старије разреде
и средњошколце историја је исплетена «историјском истином» кроз призму
историчара дебелих хонорара, која у основи затире сваки траг српском постајању
на овим просторима. И то је још један научни приступ патриотизму.
И
на крају једино ценим да је можда мудро Марку рећи да је патриотизам:
Несебично
волети Његошеву Црна Горе која је кроз векове
била најславнија у свом постојању и коју су владике и владари издигли на
највећи људски и историјски пиједестал. Патриотизам је чувати Гору Црну
примерима «Чојстава и јунаштва» гласовитог кучког војводе Марка Миљанова, и
патриотска част. Чувати свете цркве, манастире, језик, писмо и веру - заклетва
је патриотизму. И уз то, кажем на крају дечаку Марку, волети људе, цвет, птице,
пчеле, родитеље и ближње своје, једини је патриотизам који се да удахнути у
колевци Рада Тома.
Новица Ђурић
,
књижевник и публициста
/ Подгорица, 7. мај 2008. године /
Нема коментара:
Постави коментар