Казивање стото

...Знам да ће сваком добру, па и овом мом, у зубе гледати. Не само гледати, већ ће му бити и замјерено. Узалуд ће бити свједоци, узалуд... Памтишама ће рећи да су излапљели, а словима да су погрешно записивала. У чуду ће се наћи истина. Биће на муке од невјера.

Лако је злу.

Зато и похрањујем кофер за човјека да има у шта руком захватити, да се може на сигурно слово загнати. Да нађе чему је на трагу. Да осване оно што до тада изговори.

Неко је чудно вријеме у Црној Гори, дуже се ћути но што се памти. Као да су догађаји, вријеме, датуми, актери умотани у неки непрозирни ћилим и похрањени на сигурно мјесто. Нешто сигурније но ово моје, Скровито.

Једино се повремено чује јаук и шкрипа зуба. Можда то само она ријеч затечена у грлу пјева тугу.

Одазива се, Тугу пјевајући.

Ријеч је била моја, а туга само њена.

Не дам јој да из грла излети. Нека остане она, једина ничим постиђена.

И на крају чамовања у мојој уџарици, присјећам се, и молим да се обистине ријечи нобеловца Ива Андрића:

„Када бих могао да нађем некога ко ће живјети умјесто мене“.

Ех, када би!...