ПРЕОДИЈЕВАЊЕ СТВАРНОГ И МОГУЋЕГ

ПРЕОДИЈЕВАЊЕ СТВАРНОГ И МОГУЋЕГ

Новица Ђурић /Дрво у тами /, УКЦГ, Титоград; /Страх од сличности/, Друго издање, „Универзитетска ријеч”, Никшић, 1986.

Књиге пјесама „Трагом живота" (1973.), „Узалудна врата" (1980.) говоре да је Новица Ђурић лако и брзо раскрстио са рилкеовском поставком о појму младог пјесника. Уз то најновијим збиркама песама „Дрво у тами”, „Страх од сличности” он улази у најужи круг млађих поета о којима треба тек да се говори, са чијом поезијом убудуће мора да се озбиљније рачуна.

            У књигама пјесама „Дрво у тами” и „Страх од сличности” Ђурић је срећно избјегао раширени херметизам, претјерану иронију, јефтин лирски штоф насилних, чак до баналности доведених новаторија. Његова поезија је једноставна,а ли не и фриволна, као што је то случај са поезијом осамдесетих година. И баш та лакоћа исписивања пјесама иде у прилог тврдњи да Ђурић није ни површан ни наиван песник. Има у његовој поезији ироније, алузивних захвата, наговјештаја и примарне моћи опсервације, аутентичних закључака и одњеговане осјећајности; има у њој свјежег пјева са фреквентно бојеним и натопљеним ријечима. У књигама пјесама „Дрво у тами”, и „Страх од сличности” Ђурић се служи благодетима слободног стиха, отвореном формом, унутрашњим ритмовима, специфичном тензијом у распореду ријечи којима се тежи ка ефектима и особеностима метафоричког исказа и симболичких значења.

            Још у наслову синтагмом „страх од сличности” Ђурић назначава радикална схватања о смислу поезије и промјенама у начину њеног деловања. Двије битне одлике ове поезије падају одмах у очи: први циклус „Остави поруку” (посебно прве двије пјесме: „Ко је”, „Остави поруку”) искоришћен је за такозвано поступно „предавање” ауторових порука својим читаоцима, као и за пјесниково ослушкивање и стицање повјерења у искреност доживљавања поетског говора. У поменутим песмама, наиме, Ђурић се обраћа познатом лицу - читаоцу („... Не отварај ником врата /прије но што каже ко је/ и шта хоће”). Кроз присну исповијест он руши ону дистанцу која иначе постоји између умјетника (ствараоца) и читаоца (конзумента) поезије. Касније, пошто је пјесник „стекао” поверење конзумента, он уноси у песму лични тон, сужавајући границу путем првог лица између означеног и означиоца.    

Његов пјеснички језик у „Дрвету у тами” у строгом је курсу кушања могућности метафоричког исказа и значењске носивости радње која припада прошлости, времену што се тек завршило, или пак времену које само што се није завршило. Мирис блиске прошлости („Усна ме дотакла”) носи знак једне стандардне поетске реторичности.

            Новица Ђурић је вјешт пјесник са одмјереном и умјереном комбинаториком („Страх од сличности”). У његовој поезији су подједнако заступљене актуелне и релевантне идеје и садржаји пјесама које се функционално заокружују у цјелини на нивоу циклуса и примају се у низу као структурни чиниоци са сложенијим (међу) односима и ширим токовима значења. У књизи пјесама „Дрво у тами” Ђурић је пошто-пото хтео да постигне ангажовано читање и доживљавање своје поезије преко структуралних (раз)рјешења.

“Побједа”, 21. фебруара 1987. године

Гојко Антић