СВЕТАЦ У КИШНОМ МАНТИЛУ

СВЕТАЦ У КИШНОМ МАНТИЛУ

Маринко Павићевић, / Монахов талисман /, Титоград, 1996. године

            Да су у овом свијету пролазних, кратковремених ствари једино људска патња и истинска умјетност осуђени на вјечно трајање, доказала је и књига “Монахов талисман” новинара и кантаутора Маринка Павићевића, која је ове 1996. године обрадовала и обогатила црногорску културну јавност.

            “Монахов Талисман” је, с правом се усуђујем то рећи, мање књига, мање збирка поезије, а много, много више приручник ловцима на снове, ловцима на неодсањано, истински снажно, чисто, ванвременско, духовно...

            Већ прва страница, први прочитани стих, повуче као вир чије се дно и не може назрети, ни одредити простор, предјели у које ће вас однијети само њему својственим токовима.

            Пјенуша ова књига, пјенуша и запљускује, метафорама, алегоријама, симболиком колико снажном толико и оригиналном, својственом само великим, истинским пјесницима какав је засигурно Маринко Павићевић.

               “Ево потврде да је љепота мудрост, жива љепота “, ускликнуо је Ранко Јововић, црногорски књижевник и критичар, када се први пут нашао очи у очи са овим “Сјенкама што клизе долином и стењем”,

            Мада крцата тужним свијетом, ова књига носи готово у сваком стиху и призвуке топлине, у њој се као у снажној, планинској ријеци мијешају струје, преплићу свјетови и осјећања. Она је распон од “Чобанчета које подерану торбицу пуни родном грудом” до “Свеца у кишном мантилу” зрелог, формираног пјесника који познаје своју пјесничку опсесију, своју пјесничку глад, али и своју пјесничку и људску немоћ да се овај свијет на боље промијени. Отуда и стихови “Слијепац гледа у жуту флеку на небу”.

            Оволики сензибилитет, скупљен на 62 странице "Монаховог талисмана” не би било могуће разумјети ако се не спомене да је Павићевић, поред тога што је новинар и књижевник, још и успјешан кантаутор, а ускоро очекује се и његова сликарска изложба.

            Имајући у виду ову и овакву комплексност Павићевићевог умјетничког сензибилитета, разумљиво је нестрпљење и знатижеља са којом очекујемо његово ново остварење.

                    

Новица Ђурић