Куда отићи а остати овдје,
заробљен у убјеђења, славе,
предати се сеобама, туђини,
а бити ту и тамо испред главе.
Љубити жене, дјецу, плотине,
калдрме, сокаке, улице нове,
гледати у фењер к’о у лампионе
талогом плочника како плове.
Кренути с првом кишом,
јахати на лишћу, сплаву траве,
носити стопе након корака
прерушени у сонетима славе.
Посјећи стабла, шуме непрегледне,
нек се пјевач у њима снађе,
птица пјевачица и уплакани путник
кад пут не знају нек пјева безнађе.
Све нека крене у сеобе,
срцу се разњежи, овјери човјека,
души допусти нека пјева, цвили,
ближи последњој пјесми из далека.
Нити сам тамо, нити сам овдје,
дуго трајаху узалудне сеобе,
миришем травке што пчелама меде,
не би ли устао из свеколике биједе.
Куд год да кренух
остајах овдје,
сеобе, сеобе....
Нема коментара:
Постави коментар