СВИЈЕТ ВЈЕЧНОГ
МИРА
Ако је пјесник читавог живота
писао само једну пјесму, онда сликар слика једну слику. Баш једну. Један живот.
Свој, наш њихов...
А живот, тај обични свијет,
чудесна свакодневница, инспирисали су Зорана Кривокапића да проговори кичицом, да
отиче бојом. И, свакако, било је тешко почети први стваралачки експеримент, скицирати
оно што има наду да преживи, истрпјети суд критике и остати увијек свеж, за свако
ново доба.
Везан за неумитну пролазност,
наслоњен на сликарски нерв будућности, Кривокапић варљиво поима стварност и упечатљиво
истискује из себе разне мотиве, доживљаје, ликове - своја зрења. Готово да нема
слике која нас не враћа у трену, у кап, у ријеч, у помисао: “ово смо ми одиста хтели
рећи или насликати”. Има у његовим сликама нешто што се назире, има нека тајна због
које сликар зна да га чека толико тога недореченог које мора смјестити у неке необичне
просторе.
Оно
што свакодневно пролази покрај нас не успијева промаћи оку и кичици, односно предивном
колориту сликара Кривокапића. То је оно што се не постиже ни у једној сликарској
школи, то је оно што је “Богом дано” и што је постало сликарски свијет, на срећу
нама видљив захваљујући дару сликара Кривокапића.
Трагични
и чудесни свет Кривокапића, исписан беспрекорним сликарским писмом, то јест цртежом,
добија фантастичне и митске карактеристике. Сликар веома надахнуто почиње и завршава
слику и ствара јасну и препознатљиву материју, оживљава мртву природу а своје живе
јунаке одводи у свет вјечног мира.
На
сликарском платну Зорана Кривокапића нема стваралачке нестрпљивости, али зато има
сурове трагичности која је и сама по себи одвише сурова, па су и приче са његових
слика онолико лепе и онолико тужне какав одиста и јесте свет у коме Кривокапић живи
и ствара.
И ако би којим случајем раскомадали на комадиће
неку од слика Зорана Кривокапића као да “би разбили огледало стварности,
човјеково огледало”. Просто је немогуће освојити љепоту, тугу, трагику и карактер
и морал његовог сликарског свијета. А када би се то и могло догодити био би то револт
немогућности, одвајање и спајање немогућег, проговорио би човек звани Бог, били би
то дани подсмијеха, био би то црни дан без осмјеха. Можда би, први пут, црногорски
човек проплакао над библијским оживљењем да су дошла “времена чуда”... и тако били
сви рањени.
Најновија
платна Зорана Кривокапића су сликарска остварења једног већ препознатљивог сликара
који не имитира већ надахнуто исцртава животне мудрости, међи, утискује печате и
тако истанчаног чула, неспорног талента и дара зналачки и умјешно нијансира бол
и патњу, оживљава одавно већ заборављено и гради зрела умјетничка остварења крећући
тако у домет сликарства, тј. умјетности.
Кривокапић
нас изнова подсјећа: све је бадава ако не обиљежимо своје
време и себе. Зато он и оживљава пјесников стих: “Поврати оку и оно што је гледало
неповратно...”
Новица
Ђурић
/
Поводом изложбе Зорана Кривокапића у Подгорици, Бару и Котору /
Нема коментара:
Постави коментар