МЕДУН ЈЕ ХРИСТОВ ПРИМЈЕР ЧОЈСТВА

Бесједа Новице Ђурића поводом награде Удружења књижевника Црне Горе "Марко Миљанов" која је додијељена за књигу прозе "Роман ти причам" чији је издавач Српска књижевна задруга из Београда

Поштована господо,
часна браћо Кучи,
уважени писци, поштовани жири,

Мени, добитнику најпрестижније књижевне награде која носи име човјека који се није дао поробити ни ријечима ни бритким сабљама, дозволите да извирим кроз ово освојено парче неба и присјетим се неких детаља из прошлости како бих данас видио што даље.

Сваке године овдје на Медуну у гласовитим Кучима пјесници полажу вијенац стихова војводи чојства и јунаштва Марку Миљанову Поповићу. Том букету најљепших стихова данас и ми прилажемо своје вјерујући да се дјело Миљаново понајбоље, најтрајније на тај начин и може доследно поштовати.

А ко је свјестан тога онда му и није важно када ће и како умријети. Чини ми се да је најважније умријети с осмијехом на лицу, оним смјешком који вас не оставља равнодушним, који је за све друге осим за вас загонетка.

Неки на лицу оних који одлазе срећни препознају, односно уочавају говор, последње изговорене ријечи, неко прекор, неко поруку „за далеко неко покољење“.

Ето, велики војвода и писац Марко Миљанов није оставио милионе на банкама по бијелом свијету јер и да је могао, а није, знао је како су дукати најчешће једнако проклети као они отети уклети, па је у аманет оставио примјере Чојства и Јунаштва.

Није нас имао чиме већим, трајнијим и непролазнијим наградити но примјерима чојства из његовог и не само његовог доба. И на нама је да оставио свој траг. Траг човјека. Доброг, хуманог и непоколебљивог. Човјека који похрањује и чува народ свој, писмо своје, језик свој, вјеру своју... Јер и није на нама да судимо и просуђујемо оно што иза нас у овом или оном облику остависмо као доказ да смо и ми постојали, већ да у вишевјековном мозаику о човјеку и његовим добрим дјелима и ми уградимо свој каменчић. На нама је да се добром даривамо, да с добром добро градимо, дограђујемо и помогнемо да свака добра ријеч, мисао, прича о добру буде записана како би временом крилатила и с кољена на кољено хранила наше потомство.

Није на нама да процјењујемо до којих висина за живота да се успесмо, докле досегнуше наше књиге, то ће вријеме и онај којега већ деценијама нема, онај који се негдје обестрвио, онај за којим трагамо и коме поклањамо наше књиге - господин Читалац. Он ће, након што прочита наше књиге уписати, као мачем зарезати редослед пјевања.Тако се позлатило и Марку.

Ријечи су биле обиљежје, међаш, знамење и понос блиставог пера и бритке сабље, писца и војводе Кучкога, Марка Миљанова са Медуна. И у доба Марково и ово што вирка на све четири стране свијета, Медун је био тврђава, отпор, порука, видиковац, морална громада која се није дала земним варкањима клесати и глачати већ оста, зашто не рећи, и Христов примјер, чојства.

О јунаштву, о слободи Црне Горе, још једино говоре гусле, неугаснице свих наших слобода, понос Црногораца и осталих Срба, златно перо наше књижевости којих се умало одрече Црна Гора.

Но, данас ни мени, а вјерујем ни војводи Марку, није до подсјећања на све глупости, невјере, издајства, слугерања, одрицања, већ да изнова освјежимо Маркова казивања која су најјача брана преметања нашег историјског и духовног бића. А свака ријеч изговорена о њему мора бити одабрана како би достојанствено свједочила о његовом дјелу и животу.

Када је Марко прислонио на божју постељу 1901. године, би Сретење и од тада као да се више на сретења ничим не понадасмо. Као да смо умало два вијека одрастали и сазријевали па се једино ове камене громаде нијесу у прах превориле, али овданашњи младени бистроте и ума не признају ону Маркову: „Природа се не мијења као мисли слабог човјека.“
А све што на лоше крене не креће од природе већ од лоших мисли, пакосних намјера, лажи, проневјере, безбожности чији је емитер слаби човјек.

Данас Војвода Марко Миљанов уписује у своје биљежнице и наше име а хоће ли изблиједјети на тим пожутјелим хартијама не зависи од њега, већ од нас и нашег сачињенија. Зато је данас најбоље поручити себи и подсетити друге на Маркове ријечи: „Који и мала добра чини, он ће и велика кад могне“, односно да и ми нашој дјеци и они њиховој и тако за вијек вјекова обнављамо ону његову завјетну мисао „не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности...“

На Медуну,
8. маја 2014. године