Казивање педесет осмо

Ово је наш крај. Ово је крај овом и оном. Ово је крај крајева. Да ли заиста све има свој крај, када провирим на крају овог чињења гледам са зебњом да не нагазим на крај, да не угледам крај. Да се сам не помоли. Да се не огласи. Да ме не снађе, да не знам шта ћу – назад у сопствену тајну или да учиним крај свему.

            Можда се крају може стати на крај ако се одјенемо неким новим почецима и не прелистамо странице у журби, тек да се броја не зна, већ да се броји како смо ишчитали све странице живота не схватајући какав је гријех претрчати живот.

            Није живот да би се раскрилио у једном трену, већ дужина која се прелази стопу по стопу како би се што касније крају примакли, како не би премучени остатак пута крајевали.

            Још увијек вјерујем како је крај негатор свега што је за живота имало смисла, како је то немир који уништи у нама све радости и надања. Како је груб према свему што је живо. Како је он свршетак свега. Како се уздиже и слави да је он наш крај. Да је његова последња. Како је дојакао и људима и звијерима. Чак се радује што је и цвијет и пчелу предао тами.

             Можда би могли, ако не утећи, оно бар одложити крај и приморати га на одложену предају. Можда вриједи ризиковати, јер у свакој бици има наде да можда неким чудом и ми једном побиједимо. Макар привидно. Можда наш убица одложи мач судбине, поклони се животу и одлучи да нас поново врати почецима.

            Опет на почетку! Да ли то може да се догоди за живота човјеку? Да поново изникне из свога срца и провјери да ли је граница таме увијек на крају живота? Да ли се наставља оно што лебди као велика непознаница у нашим мислима и гдје је томе крај? Да ли је судбина притајила крај и чека да нас последњи пут изненади? Изненади како више не би ишчекивали, стрепјели да у сваком наредном кораку не дотакнемо крај. Зато се кораци и броје унапријед. Коме ноге одређују пут тај је у прилици да најбрже стигне у загрљај крају. Крају пута, крају пјесме, крају приче, крају радовања, крају свих крајева осим умирању које траје на постељи између неба и тла. Само оно што издахнемо одлазећи Богу на дар никада неће имати крај. Дух наш. Он траје. Он је једини прескочио ону границу коју човјек у земаљском животу није успио да покори и тако продужи трајање.

            Можда човјек и не траје за живота. Можда је крај тога доба његово спасење, његов пут до васкрснућа. Ето, разумијем како је крај уствари васкрснуо човјека да вјечно траје. Да шапатом говори и светлошћу зрачи. Крај наш васкрснући.