ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

ИСПОВИЈЕДНА ПОЕЗИЈА

Новица Ђурић, / СТРАХ ОД СЛИЧНОСТИ /, НИО „Универзитетска ријеч” ,Никшић ,1986.године

„Некада хоће ли се ико запитати

за поријекло овог бола" (Н. Ђурић)

„Повриједио сам облак" - исповиједа се пјесник и тиме нарушио пребивалиште међу птицама, лет и слободу, оскрнавио своје чисто небо. Пјесник се не мири с ограниченом слободом, он је хоће апсолутну, неокрњену, зато и кућу своју види и осјећа као „замку слободи". Међутим, мало затим тај исти заговорник „слободног летења” стрепи над сном којег је свио у врх крова, огрћући га и покривајући лишћем. Пјесник као да се колеба: без куће или у кућу. Јер, кућа можда и јесте на неки начин „замка слободи” али кућа је и „кошуља” па добро дође кад нас студен обузме, кад нам буде хладно. И без обзира што је пјесник стално у недоумици - кућа или небо („кућа је небо”, „небо је кућа”), односно -замка слободи или слобода, морао би схватити да му је ако већ „студени једино дозвољава да сврати” и ако су „уосталом они одувијек заједно” - ипак неопходна кошуља.

Али, пјесник као да се не боји студени. Он осјећа жал за оним облаком, за небом, он би да се врати. „Вратио бих и моју птицу из непознатих предјела". Вратио бих се - вапије пјесник, али као да се плаши нечега. Можда сличности. Он вјечно тежи новоме, оригиналном, непознатом, не жели повратак у слично, у исто, јер „прећуткује оно што сви знају (покушава) да докаже остало”.

            Пјесник се ужасава пролазности. Зато он хоће да се врати. Чини му се, можда, да је прилично закорачио, да исувише брзо живи овај живот, да ће исувише брзо тај исти живот и њега испити. За то би он да се врати, да би имао времена, да би имао нову шансу. Вратио би се „ал прошлост”, али прошлост га гледа. Управо због те бојазни од  пролазности   и  варљивости свога људског, он хоће све да иживи у једном тренутку, управо због тога је он у сталном грчу и страху да неће стићи. Отуда, за њега и постоје само тренуци: „све ми се дешава /укратко/ у трен- у кап”. Он страхује да неће имати времена, да му вријеме измиче, он би да „промијени сат” зато се грчевито као утопљеник хвата за тренутке и сам признајући: „тренутак је болест /којој/ ни жив ни мртав/ не одолијевам".

Можда је то та бољка којој пјесник безуспјешно поријекло тражи. Тражи га и копа кроз своју „ноћ која је ничија пећина”, он зна да тамо негдје је излаз али свуд су страже, „тама је” а треба знати/ прави час”.

            И опет пјесник „главу наслања на минулу ноћ”, и поново у јастук „као перје скупља несаницу”. И опет се свашта преврће у пјесниковом „поноћном дану”. Уморен тешким несном, љут на непослушне снове, пјесник се безнадежно пита: „шта је то што ме (разапиње) шта ме то буди/ гдје ли је мјесто / које ме чека да заспим”. Очито још увијек пјесник није спознао поријекло свог бола, мада је свјестан да „ово је бол / ја га храним гајим”.

            Пјесник је стално оптерећен временом, он стално има осјећај да касни и да је закаснио „не стигох да свратим моју пти-цу”. Пјесник је увијек у некој журби од које често ни себе не види, ни себе не осјећа („има ли чега / у моме тијелу / што није иза сјене”), увијек у грчевитом настојању да откине по који тренутак од вјечности.

            Ево га, хита, мора да напише пјесму, да спаси пријатеље. То је та велика молитва пјесникова. 

              Он „тражи помиловање” за будући народ, за људе и нељуде, за овај свијетли мрак, за обољеле пјеснике, за сваку добру ријеч, за сваку велику мисао. Да пјесма помилује, да пјесма буде исцјелител., да пјесма обећа, подари, нахрани, да унесе мало љепоте у пјесни-ке који су „ружни чак и у сну”, иако су „најљепша пјесма”.

            И тако, пожеље пјесник пјесмом својом да нас помилује. За тренутак само. Или можда све док не спознамо поријекло бола.

Ревија “ОВДЈЕ”, децембар, 1986. године

Зорица Радуловић