Интервју Новице Ђурића Вечерњим новостима

Вечерње новости, 30. мај 2014. године

Интервју: Са српског становишта, књижевник Новица Ђурић

РТВ Српска објавила је интервју у емисији "Са српског становишта"  са књижевником и новинаром Новицом Ђурићем. Са њим је разговарао аутор ове емисије, књижевник Момир Војводић.
/ Емитовано, 20.јун 2013. године  и 17. јун 2013. године /

Нескривено са Новицом Ђурићем

Писац и новинар Новица Ђурић у емисији "Нескривено" Српске телевизије. Са њим је разговарао уредник емисије Драган Росандић.
/ Емитовано, 09.април 2013. године /

Љиљана Булатовић, Родная Ладога о стваралаштву Новице Ђурића

Фото запис - Младост Сутјеске и Игман

Младост Сутјеске и Игман

Нема више Савезне републике Југославије, али има оних република које су чиниле ову државну заједницу. Има и оних, не мали број, који су осмислили и организовали југословенске сусрете младих стваралаца на Тјентишту. Ријеч је о манифестацији која се звала „Младост Сутјеске“, која се традиционално одржавала на Тјентишту (1985) а у два наврата је организована и на Игману (1986) и Јахорини. Организатор је био Савез социјалистичке омладине Југославије.

            Црногорску делегацију у ова три случаја чинили су пјесник Новица Ђурић, сликари Доброслав Мишко Мрдак и Миодраг Латковић, дизајнер Миња Радиновић, фотограф Ранко Башановић, кант аутор Душко Ивановски, пијанисткиња Драгица Греговић. У делегацији Предсједништва ССО Црне Горе били су предсједник и секретар ССО ЦГ, Светозар Маровић, и Милорад Миња Ражнатовић, Цицмил....

Тјентиште, 26.09.1985. Доброслав Мишко Мрдак, Милановић, Новица Ђурић, Слободан Котлица...

Ђурић и Мрдак, Игман 1986.

Тјентиште, 27.09.1984. године, Милорад Миња Ражнатовић, Новица Ђурић, Светозар Маровић, Душко Ивановски, Драгица Греговић и Ранко Башановић

Тјентиште, црногорска делегација и ствараоци на манифестацији "Младост Сутјеске 85", 25.09.1985. године

Ђурић и Мрдак на Игману

Игман, ЈУ манифестација "Младост Сутјеске"

Сусрети на Игману

Игман, симпозијум

Пјесник Божидар Филиповић и Новица Ђурић, Тјентиште, 19.10.1983.године

Ђурић и Мрдак, Гвоздени мост на Тари, Шћепан Поље

Антологија - Атлас европске лирике

Додајте натпис

ЦРНОГОРСКА ПОЕЗИЈА

Изабрао Слободан Бошковић

ВУКМАН ОТАШЕВИЋ

СЛОБОДАН БОШКОВИЋ

НОВИЦА ЂУРИЋ

ИЛИЈА ЛАКУШИЋ

АНДРИЈА РАДУЛОВИЋ

Новица Ђурић

БОГ ЗНАО ДА ЈЕ БОГ

Видиш ли, Боже,

неко плаче,

човек плаче.

Не дај сузама

кад птица пева

кад дете пева

и пчела.

Помози

да будемо људи

у метежу и немиру.

Загрли ме, Боже,

ја сам човек.

Човек није хтео да буде Бог,

а Бог, као Бог

знао је да је он - Бог.

ДА ЈЕ ЧОВЕК ВИДЕО ШТО И БОГ

Тек да је Човек

видео што и Бог

никада не би васкрснуо,

и није.

Можда би и Богу

било лакше да је умро

него што је све видео,

и то му би теже

од распећа.

Пожелим да будем слеп

и захвалим слепилу

на помоћи

да лакше умрем.

Они што све виде

нека се што пре

изборе за смрт.

Смрт није време

већ Ненадна,

трен.

РЕЗБАР БОЖЈЕГ КРСТА

/Гојку Стојчевићу – Патријарху Павлу/

Бијаше младић кад уђе

у цркву Св. Аранђела Гаврила

негде у шумадијској планини

блед занемео богословац Гојко Стојчевић.

И не би више Гојко

након што клекну и помоли се

моштима безименог свеца

у манастиру Вујну.

Би то 1944. година

када му прорекоше век кратак

као и његовим родитељима

Патријарху нашем Павлу.

Свет је горео, рат

од манастира до манастира

молећи се за спас

спаси душу своју.

Одмори под липовим хладом

и од одломљене гранчице

резбари крст Божји

и остави га братији у Вујну.

Доведе га Господ

уведе у манастир

задуго их не би

и тамо осташе.

Чу створитељ молитву боника

братија кришом гледа и стрепи,

Бог све види и не оклева

стави руку на његово раме

и подиже га занавек.

Живео је по Јеванђељу

у келији Патријаршије

од мрвица и Божјих дари

молећи да будемо људи.

Говорио је тихо

а далеко се чуло

није гледао телевизију

ни читао новине

што би важно

стизало је Божјом поштом.

Трену

у 95. години

и пробуди се

у Божјем загрљају.

САВИНА КЕЛИЈА НАША СПАСОНОСНА

Има ли земље

коју није походио

и њоме ходио

Свети Сава.

Када се Савина светлост

уздиже и би

небески покривач

земље посташе свете.

Само се Савиној руци дало

да што докне и оживи

где штапом покуца

зажуборе извори ледени.

И данас крепе нас

Савина врела

Савини извори

Савино језеро

Савина реч

Савина молитва

Савино молитвено небо

Крст Савин.

Где год да затражимо

опрост и спас

свугде је Савина молитвеница

келија наша спасоносна.

Да нас не причести

шта би човек био

Господе?

Миљко Шиндић

ЕВРОПСКИ ПЕСНИЧКИ АТЛАС

Поезија је оно прво и право у уметности речи, уметност уметности. Говори звуком, сликом, покретом, хармонијом мисли и емоција. И кад ћути оглашава се тишином између речи.

Влада простором и временом, четвртом димензијом стварања и опстајања. Има је и кад је нема, у људској души и срцу, уму и неуму, у свему што човек помисли, рекне и прећути. Поезија

може и оно што се не може, да докучи немушти језик ствари и бесловесних бића, говор цвећа, звезда, сунца и месеца с којим су аеди, народни умотвори и песмотвори разговарали и певали.

И кад је стварана различитим језицима, поезија кад је поезија, је једна, свељудска, говори све језике света. Како такву поезију разматрати и тумачити, како је представити читаоцима?

Позната енглеска списатељица Вирџинија Вулф уверена је да се поезија и не може тумачити нити са једног језика комуникације преводити на други. Препоручује да се поезија само чита и

на свој начин доживи, јер је поезија у сваком новом читању нова, нешто друго и више него што се мисли да јесте. Књижевна наука сматра да се о свему што постоји може говорити, а

поезија од памтивека постоји, што значи да се она може истраживати и тумачити. Разноликост и разнозначност њених садржаја и облика условљава и одређује разлике читања и вредновања,

али мера вредности не може да буде исто што и вредност мере. Ако се обезвреди предмет разматрања обезвређено је и само разматрање. Теорија тумачења неће померити поезију са

„нултог“ степена комуникације ако поезија престане да значи и вреди. Естетски предмет може се разматрати споља и изнутра, са књижевног и некњижевног становишта, критичкотеоријског и критичкоисторијског, психолошког и социолошког, биографског и антрополошког, лингвистичког и стилистичког, феноменолошког и епистемиолошког, упоредног и интертекстуалног. У свим тим настојањима, рационалним и ирационалним, присутна је намера да се промени не само схватање поезије него и сама поезија.

Критиком поезије заснована је поезија критике. Елементи неодређености исказани су посредно, елементима одређености. Мисао се истовремено исказује и скрива, непознато се одређује познатим, познато непознатим. Рустикалне и урбане метафоре, ангажоване и метафи зичке, мишљењем и певањем разметафоре се, изгубе фи гуративна својства, субјективно и објективно почиње да значи оно што јесте, основним смислом и бесмислом, сучељавањем и сукобљавањем значења се узајамно приближавају док се не сведу на исто, поезију фактографи је и фактографију поезије.

Мало је наде да ће поезију сви писати како је у својој неосимболистичкој поезији Бранко Миљковић мислио и певао. Завладало је уверење да је прошло време поезије и настало време

критике поезије и научне прозе. Таква непесничка схватања подупире и поезија сама својим есејистичким садржајима, метајезичком сфером значења. Неке теорије по цену свог опстанка

упорно доказују да је златан век поезије у ћутању, њеном преродству, прејезичком стању, јер је неизрецивост моћнија од изрецивости. Други верују да поезија постаје поезија тек онда

кад сама себе порекне. Много су ближа реалности предвиђања

да ће се поезија све мање читати. У време планетарне кризе свих врста, кризе идеала и морала,

када се некултура проглашава за културу, кич и шунд за уметност, када се ауторска права бришу из закона, књижаре претварају у продавнице робе широке потрошње а књига протерује на црно

тржиште улице где је ретко ко купује, још мање чита, последице су се претвориле у узроке, узроци у последице. Завладала је општа криза читања. Према статистичким подацима, велика већина људи у свету месецима не прочита ни једну књигу. Ништа боље није ни читање школске лектире. Истраживања су показала да у основним и средњим школама у Србији и Републици Српској само 15% ученика прочита сва дела обавезне лектире, а од тог броја тек је 8% задовољно њеним садржајима и начином представљања и тумачења. Такво сазнање не само да забрињава него и упозорава, јер се у избору лектире налазе највреднија дела светске

књижевности, ремек-дела: Хомер, српске народне умотворине које су задивиле просвећену Европу, Шекспир, Сервантес, Пушкин, Гете, Његош, Балзак, Достојевски, Толстој, Кафка, Томас

Ман, Андрић, Фокнер, Крлежа...

И поред присутних тешкоћа, књига, то највеће човеково богатство, се не предаје нити посустаје, истражује, бележи, сведочи, памти и траје. Такво уверење потврђује више од педесет савремених песника дванаест европских народа на дванаест језика уврштени у антологију Атлас европске лирике, литералну целину састављену од делова, особено јединство разлика и сродности. Изабрани аутори су представници матичних земаља националних мањина

које живе у Босни и Херцеговини. Њихово песништво није у свему везано за текуће време и завичајне просторе. Најчешће је то уопштено и безвремено певање, једна онтолошка свест и

поглед на свет, емотивно и рефл ексивно вишегласје, реалистичко и модерно, субјективна и „објективна“ лирика, слободног и везаног стиха. Понекад се у њој лирско исказује као епско, драмско и есејистичко. Има песама које су могле бити написане као приповести или монолошке драме. Удео креативне свести стално је присутан и пресудан. Поетика знакова и значења сјединила се са психологијом певања и мишљења, одређује позицију творца поезије и позицију читаоца. Видљиво је како песници размишљају о стварању и створеном. Авангардно икуство отуђења у човеку и ван њега уграђено је у њихове темељне мисли. Као да су изабрани аутори антологије заједно писали једну песму у више наставака и варијаната о слободама и неслободама, смислу и бесмислу живљења и опстајања, лепом и ружном, болној истини

у којој има све мање ведрине и топлине. У есејистичким садржајима песама аналитички и критички утврђују се мере вредности и вредности мере. Песма мора да буде отпорна на приговоре, да добија и кад губи. Туга из ње не сме изневерити и нестати.

Увек иза тумачења остаје непрочитан језик значења, могућност друкчијег читања и друкчијег разумевања. Поред уочених сродности видљиве су и разлике. Свака песничка појава песничка

је на свој начин и у својој естетској мери, највише је сама себи слична иако се може поредити. Свој је узрок и последица, учитељ и ученик, опесмотворење са „стотину цветова“, како је у песми Балада о сунцокрету записао Иван Драч, украјински поета. Иако је у њој све измешано, своје и туђе, разум прогреса и туга праисконска, у емотивним мислима стихова читаоци лако могу да препознају своје време и себе.

Да би принцип равноправности и равномерности био испоштован, савремена национална поезија релевантних европских земаља у изворном облику и преводу на српски језик у антологији Атлас европске лирике представљена је по абецедном редоследу и распореду. Црногорске савремене песнике није било потребно преводити јер је њихова лирика српским језиком испевана и Вуковим писмом записана. Избор аутора и песама само је један део необухваћене целине, субјективан у вредносном смислу али и репрезентативан. Непогоде људске природе и нестварности слободе коју човек вечно тражи и вечно за њу страда, суочавања добра и зла, колико се од тих моралних категорија може преузети и остварити, примарне су одлике онтолошке поезије Вуксана Оташевића, слободног протока мисли у слободном стиху и кад је римован и без интерпункције. Сабрана, свијена у неколико

речи, хранљива као мајчино млеко. Као да је запис у камену. С оба се краја мора читати. Златоуста и хуманистичка и кад је модерна и традиционална. Изван тог семантичког круга постоје и други токови емотивних мисли и мисаоних емоција који сведоче о човеку и његовом трајању, апокрифни, у тамним пољима речи, смртоносним симболима, змијама и пауцима, канџама и ножевима, лобањама и звездама што умиру у заносу пропасти. Исход је увек трагичан, без обзира колико у њему има сјаја. У новим рефренима смрти одјекују стари, обиље туге је у хлебу, води, сунцу, гробу. Акустични сензори у песму не улазе споља, артистичком резбаријом стихова и строфа, него изнутра, усаглашавањем звучања и значења, експресијом светлих и тамних вокала. И свет и свест су истозначне вредности, парадигме ништења и опстајања. Како се песме отварају истим се смислом затварају, точе злато у ватру и плаћају животом. Нешто митско проговара из њих, паганско и пантеистичко, исто су ствари и бића,

небо и земља, живот и смрт. У чуду зачуђен песник се пита: где је љубав, има ли за њу места у људским мислима и делима?

Иако не прихвата губитничко опредељење и истребљење: око за око, од свега на крају Оташевићевог мишљења остане дивно опевана дивна туга, црни хлеб поезије. У времену и простору између два миленијума, Слободан Бошковић, босански Црногорац, трага за новим песничким језиком, новим Стражиловом и новим смислом стварања. Без обзира на године и даљине у љубав се заклиње. Новица Ђурић у песничким молитвама налази нови однос према Богу, нову религију, јер да је „Човек видео што и Бог никада не би васкрсао“. И Богу би било лакше да није видео што је видео. Песма Илије Вакића не плаши се да из сократовске филозофске перспективе одговори на неугодна питијска и сибилска питања загонетне данашњице и сутрашњице.

И његов савременик Андрија Радуловић, без длаке на језику, својим гротескним стиховима, заједно са црним мачкама што доносе срећу, у бесцење продаје генералско ордење....
(Извод из ријечи приређивача антологије)

Здравко Кецман

КЛАСЈЕ ПОЕЗИЈЕ

"....Црногорска поезија баштини у себи модерно, митско и универзално осјећање језика и мисли. Управо тако се представљају пјесници овога избора. Вукман Оташевић слиједи лирско и метајезичко осјећање које мијења вјечно“. Његове архетиопске слике су чисте визије сједињене у магију. Код Слободана Бошковића препознајемо узвишени осјећај митског. Он надилази патос тако што његује нарацију и метатекстуални смисао.
Поезија Новице Ђурића има усуд религиозног и божанског. Човјек је по њему смртан, али усуд је вјечан. И стално је треперење између живота и смрти.
 За Илију Лакушића поезија је вјечно стање пјесниково. У њој је садржано све; бог, Аполон, Делфи , легенда и трансцедентно. Попут метеора на небу заблистала је поезија Андрије

Радуловића и тако се урезала у памћење. Али, сједињена у иронији и савремености такође тежи својој традицији...."

 (Извод из ријечи приређивача антологије)

 

Садржај

Антологија Унирексове љубавне поезије

Антологија - Стварања

Антологија - Писмо

Антологија - Језерски врх

Антологија - Боже правде

Ђурићеве пјесме  из антологије

Антологија - Српска књига радости и протеста

Антологија - Српска књига радости и протеста

            Ко уме да се радује, има чему да се радује – те речи великог српског мудраца и песника Душана Радовића постале су епиграф за двојезичну антологију српске поезије за децу, коју је недавно представио у Москви оснивач издавачке куће Вахазар, историчар книжевности и преводилац Андреј Базилевски.

            Иначе, књига, која садржи дела десетине аутора, који пишу на српском језику, зове се Књига радости.

            Међу корицама ове књиге нашле су се и две песме за децу Новице Ђурића из књиге „Милица словарица“.

/ 29. новембра 2012. Извор: Глас Русије /

Азбучник аутора антологије

СВИЈЕТ ВЈЕЧНОГ МИРА

СВИЈЕТ ВЈЕЧНОГ МИРА

Ако је пјесник читавог живота писао само једну пјесму, онда сликар слика једну слику. Баш једну. Један живот. Свој, наш њихов...

А живот, тај обични свијет, чудесна свакодневница, инспирисали су Зорана Кривокапића да проговори кичицом, да отиче бојом. И, свакако, било је тешко почети први стваралачки експеримент, скицирати оно што има наду да преживи, истрпјети суд критике и остати увијек свеж, за свако ново доба.

Везан за неумитну пролазност, наслоњен на сликарски нерв будућности, Кривокапић варљиво поима стварност и упечатљиво истискује из себе разне мотиве, доживљаје, ликове - своја зрења. Готово да нема слике која нас не враћа у трену, у кап, у ријеч, у помисао: “ово смо ми одиста хтели рећи или насликати”. Има у његовим сликама нешто што се назире, има нека тајна због које сликар зна да га чека толико тога недореченог које мора смјестити у неке необичне просторе.

            Оно што свакодневно пролази покрај нас не успијева промаћи оку и кичици, односно предивном колориту сликара Кривокапића. То је оно што се не постиже ни у једној сликарској школи, то је оно што је “Богом дано” и што је постало сликарски свијет, на срећу нама видљив захваљујући дару сликара Кривокапића.

            Трагични и чудесни свет Кривокапића, исписан беспрекорним сликарским писмом, то јест цртежом, добија фантастичне и митске карактеристике. Сликар веома надахнуто почиње и завршава слику и ствара јасну и препознатљиву материју, оживљава мртву природу а своје живе јунаке одводи у свет вјечног мира.

            На сликарском платну Зорана Кривокапића нема стваралачке нестрпљивости, али зато има сурове трагичности која је и сама по себи одвише сурова, па су и приче са његових слика онолико лепе и онолико тужне какав одиста и јесте свет у коме Кривокапић живи и ствара.

             И ако би којим случајем раскомадали на комадиће неку од слика Зорана Кривокапића као да “би разбили огледало стварности, човјеково огледало”. Просто је немогуће освојити љепоту, тугу, трагику и карактер и морал његовог сликарског свијета. А када би се то и могло догодити био би то револт немогућности, одвајање и спајање немогућег, проговорио би човек звани Бог, били би то дани подсмијеха, био би то црни дан без осмјеха. Можда би, први пут, црногорски човек проплакао над библијским оживљењем да су дошла “времена чуда”... и тако били сви рањени.

            Најновија платна Зорана Кривокапића су сликарска остварења једног већ препознатљивог сликара који не имитира већ надахнуто исцртава животне мудрости, међи, утискује печате и тако истанчаног чула, неспорног талента и дара зналачки и умјешно нијансира бол и патњу, оживљава одавно већ заборављено и гради зрела умјетничка остварења крећући тако у домет сликарства, тј. умјетности.

            Кривокапић нас изнова подсјећа: све је бадава ако не обиљежимо своје време и себе. Зато он и оживљава пјесников стих: “Поврати оку и оно што је гледало неповратно...”

Новица Ђурић

/ Поводом изложбе Зорана Кривокапића у Подгорици, Бару и Котору /

KРЕАТИВНОСТИ РАТКA МУГОШE

KРЕАТИВНОСТИ РАТКA МУГОШE

            Ко је, макар једном закуцао на врата “Побједине” штампарије, схватио је да је немогуће било шта завршити без помоћи Ратка Мугоше - Мугија. Њега није лако ангажовати за неки нови посао, јер је увијек претрпан бројним новинама, часописима, књигама... Није га лако пронаћи, заиста, ни међу бројним машинама. Он је видљив онолико колико то жели бити, што му је неријетко и помогло, за разлику од његових колега којима је наградни бод, као чувени синдикални руководилац, одређивао према својој висини. О Мугију би се одиста могло говорити кроз бројне приче и анегдоте које се препричавају међу графичарима и новинарима. Но, како није вече хумора, о Мугију као човјеку са којим сарађујем већ петнаест година треба и мора се говорити са поштовањем. На то нас тјера његов рад, професионалност и графичко-дизајнерско знање, иако је то већ деценијама најслабија страна црногорског новинарства.

            Прије 35 година завршио је графички занат као најбољи ручни словослагач у својој генерацији. У матичној кући “Побједи” почео је као метер и све до 1974. године радио на њеном техничком уређењу, када одлази у Франкфурт на специјализацију. Тамо се усавршава за програмера, првог међу црногорским графичарима, и од 1975. године, са својим сарадницима. даноноћно ради на компјутерском обликовању дневног листа "Побједа".

            Жељан нових знања и усавршавања, већ тада бивши метер, Муги одлази на ново усавршавање у Килу и отуд се враћа са дипломом програмера што и ради наредне три године.

            Вјечити џак, човјек са више диплома него година, или како би то један наш  пријатељ рекао: “Ни мањег човјека, ни више диплома”, он 1987. године завршава новинарску школу, односно Одсјек технички уредник за опрему новина и књига на југословенском институту у Београду. Није Муги уписивао само “мале” школе. Као и сви генијалци, у своју биографију убиљежио је и звање студента и то Факултета на Ријеци, одсјек педагогија, односно, како то увијек духовити Муги воли да каже, “добро сам га почео, али слабо завршио”.

            Техничким уређивањем и опремом новина и књига, професионално се бави од 1988. године у “Побјединој” штампарији. До сада је Муги уредио преко 80 различитих листова, часописа, од општинских листова, новина радних организација до “Побједе”.

            Оно чега се с поносом увијек радо сјећам јесу године проведене на уређивању “Омладинског покрета” који су вјешто, занимљиво и јединствено технички уређивали сада покојни Миња Радиновић и Ратко Мугоша. У “Омладинском покрету” Муги је, када је ријеч о новинама вјерујем достигао свој креативни максимум. Било је то вријеме када је “Омладински покрет” штампан у преко 40 хиљада примјерака. Новине којима су Миња и Муги пореметили сва графичка правила; наслова, поднаслова, међунаслова итд, касније ће у свом техничком уређењу преузети “Дуга” и један “НИН”. Тада је још Муги завређивао много више пажње, да не кажем признања, од куће и струке којој припада. Уосталом, знате ли можда неког човјека из ове бранше коме не би била част да од њега уче и технички уредници великих југословенских часописа и ревија који су уз то били и предавачи Институту за новинарство.

            Муги је заиста мајстор свог посла, према новини никад се није односио према политичком опредељењу већ је са једнако воље, љубави и умјешности за штампу припремао како своју “Побједу”,тако и прве опозиционе листове попут “Круга”, “Монитора”, “Сјутра”, "Огледала” итд.

            Прича о Мугију не завршава се само новинама и часописима јер је он оставио снажан печат и у области графичког, односно ликовног опремања бројних књига и монографија. Прича о њему допуњаће се и трајати онолико дуго колико буде живјела и ова професија. У свим причама о новинско, графичком, техничком опремању име Ратка Мугоше - Мугија неизбрисиво је, незаобилазно.

            Заиста, у праву су сви они који кажу да још увијек нису срели човјека са толико диплома, знања, креативности и свјежине какав је наш пријатељ Муги. Пожелимо му на хиљаде сјајно уређених нових новина и још толико дивних књига и монографија, попут недавно оне Удружења новинара Црне Горе.

Новица Ђурић

/ Ријеч на отварању изложбе Ратка Мугоше

Галерија “Мост” Подгорица, 10. април 1996.године /