ИМА ЛИ ИШТА ЧАСНИЈЕ НО БИТИ ОДАН СВОМ НАРОДУ

Поштоване даме,  уважене колеге, драги пријатељи,
Ријеч је за све крива. Она је та с којом нас куде, хвале, и награђују. Том издајнику срца једино је вриједно, достојанствено, часно и покорно служити.

            Зарад трага остављамо ријеч. Да се памти, као сабља по добром јунаку. Јер, чему живјети ако иза себе не оставимо писани траг. По том трагу ходиће и други. Ходити и помињати, неко као поштовалац добре - благе ријечи с којом се једнако и мази и убија. А многе је убила прејака ријеч.

            Има ли ишта теже но писати о људима и догађајима из свог краја? Писати о њима и живјети са њима!          

            Свакодневно си између тананих нити различитих укуса, образовања, менталитета, политичких опредјељења, ловаца на ријеч и оних који се брзином свјетлости прилагођавају дневнополитичким мирисима. А новинар мора имати одиста префињен укус за ријеч, танане нити за оно што јесте и што би могло бити.

            У узаврелој политичкој ситуацији, каква је протеклих неколико мјесеци у Црној Гори, требало је безмало имати мјере, добру осматрачницу са које се види прије и даље од других како не би сагорио у тој ватри. Ми из Подгорице нисмо судили нити пресуђивали. Писали смо како је клицао наш народ, за оно што он хоће и оно чему је наредан. Има ли ишта часније но у најтежим тренуцима бити вичан и одан свом народу чије емоције, опредјељења, патриотизам, борбу за националну част претачеш у мастило, у ријеч, новинарски текст.

            У тој колони бројни су градитељи наших успјеха. Прије свих уређивачки тим са Четником, Станивуком, Малиџаном, Бозокином, Караном, Поповићем, Џајићем, Гуланом, Живановићем, Рајевићем и осталима, на челу са главним и одговорним уредником Драганом Радевићем. Ту су незаобилазне и вриједне стено-дактилографкиње, факс и фото служба и сви они који чине све да “Дневник” буде што читанији и примамљивији за нашег читаоца. Том циљу морамо сви подредити цијело знање и умијеће вјерујући да ће они који тако чине адекватно, достојно професији и бити награђени.

            У своје име, и у име осталих награђених колега, захваљујем се жирију и свим колегама из редакције “Дневника”.

Бесједа са уручења Награде за новинарство 1997. године редакције “Дневник”, Нови Сад

/ Нови Сад, 1. новембар 1997. године /    

Новица Ђурић