петак, 27. јун 2014.

Из ОП-а у „Дневник“



Када сам са мјеста главног и одговорног уредника „Омладинског покрета“ на захтјев уредништва новосадског „Дневника“ прешао да радим као шеф дописништва те новинске куће за Црну Гору (1. јула 1992. године) вјеровао сам да је то добра одлука и да је вријеме „позобало“ оно мало а тако велико и значајно штиво звано „омладинска штампа“.
            Да је процјена била добра убрзо се показало тако што су млади и талентовани омладинци претежно из Студенског сервиса „уозбиљили“ тренутак у ком су банули на крилима комараца – маларичара. Загосподарише кабинетима, командним мјестима, поробише народ, инфицираше скоро цио народ. Онај други био је имун.
            Новосадски „Дневник“ био је прави избор, редакција у којој су господарили добри људи и новинарски професионалци, уредници којима је увијек најважније било да с новинаром осмисле причу а затим поштују аутора на начин који му гарантује поштовање новинарског кодекса, али и личности без обзира о коме се радило.
            У то вријеме главни и одговорни уредник „Дневника“ био је Драган Радевић, замјеник Блажо Малиџан, а генерални директор Милан Антић, а уређивачка екипа с којом је било част служити професији. Они који прате само новинарски производ другачије и не би могли казати. Не спорим да је не мали број оних који о новинама, и уопште када говоре о медијима, казују кроз призму партијске заљубљености, неостварене партијске љубави са лидером, нереалних амбиција, површности не само новинарске, кевкања за ситне паре... Но, такви не преживе ни до наредних локалних или парламентарних избора.
            Ја сам у новосадском „Дневнику“ провео године посебне пажње и поштовања и не бих се могао присјетити неког лица од којег бих окренуо главу.
            „Дневник“ ме је за новинарски рад два пута наградио највећим признањима – Награда за новинарство 1994. године и Прва награда за 1997. годину.
            Сада се с поносом сјећам оних који су свакодневно „склапали“ „Дневник“ - Четника, Станивука, Малиџана, Бозокина, Карана, Поповића, Џајића, Гулана, Живановића, Мартиновићке, Рајевића, Радевића... вриједних стено-дактилографкиња, људи из одељења факса и фото службе... С њима сам и прославио 55 година „Дневника” и том приликом казао пар редака о професији којој се не служи већ исконски припадаш.
            У подгоричком дописништву „Дневника“ у Булевару Светог Петра Цетињског скоро осам година свакодневно сам осмишљавао извјештаје са колегиницама Славицом Драговић и Љиљом Лалић све док једно јутро газда од Црне Горе није викнуо: „Истјеруј“!
            Чуо сам да је тако рикнуо да се зграда тресла. На срећу, раније сам узео пар својих папира, а остало покућанство су Они однијели како би се скућили.
            Срећно им било.


Свечана Академија поводом 55 година Дневника, 14.11.1997. Нови Сад

Добитници награда за 1997. годину, Славица Драговић, Ема Бактић, Јарослав Пап, Драган Миливојевић и Новица Ђурић


Добитници награда за 1997. годину, у име награђених беседи Новица Ђурић, Нови Сад


Новосадски Дневник, 14.11.1997. Н.Ђурић

Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин, Драган Радевић, ...


..., Љиља Лалић, Блажо Малиџан, Славица Драговић и Новица Ђурић


Новица Ђурић, Богдан Четник, Славица Драговић и Љиља Лалић

Славица Драговић, Новица Ђурић, Оливера Ковчин



Нема коментара:

Постави коментар