„Бoжја дјеца” су страшна поема о Нама. Страшна ура.
У страшном свијету — најстрашнијем и најусамљенијем од свих свјетова који су
постојали. У елегантној, боље рећи у добро скројеној форми, језиком брђанским,
српске несанице, премора, пркоса и покоре... и снс тако и у том правцу и
смислу, без правца, и Боже мој, без смисла. Оволико пусте невољсеу једној души,
у једној пјесми."
Тако јс записао Ранко Јововић,
црногорски песник, слово о најновијој књизи Новице Ђурића „Божја дјеца”, коју јс
оних дана издало „Ободско слоно” из Ријеке Црнојевића.
Јововић подсећа да багремови више
нс миришу, ако су икада и мирисали, али зато цветају наше ране. Тако некако
размишља и песник Новица Ђурић, за кога Јововић још додаје да јс песник колективног
удеса, човек и песник и хришћанска душа, која горке сузе лије. И моли.
Вечерње новости, недеља, 29.септембар 1996.
Душан Јолић
Нема коментара:
Постави коментар