О КЊИЗИ НОВИЦЕ ЂУРИЋА „БОС ПО РЕЧИМА“

Бог, љубав и породица

Књига пјесама, односно нови поетски рукопис – „Бос по речима“ Новице Ђурића, једног од најаутентичнијих савремених пјесника у Црној Гори, није само наставак, односно допуна досадашњег књижевног опуса који је овом аутору већ одавно обезбиједио сигурно мјесто на овдашњој литерарној мапи, него прије свега још један успјешан покушај откривања, демаскирања свијета кроз поезију, у којој ријечи престају да буду окамењене стилске фигуре.

„Уметност није ништа мање озбиљан посао од живота... Ако живот не успе, немогуће га је поправити јер се не може поново живети. Књиге се такође морају писати – свака као једина не остављајући наду читаоцу да ће нову, будућу књигу аутор написати боље.”, записао је руски писац Андреј Платонов, при чему не би било пожељно револуцију и његов магијски бољшевизам повезивати са књигом о којој вечерас говоримо.  
Сваки улазака у рукопис, дакле, претпоставља нову ситуацију за писца и намеће потребу за другачијом оријентацијом у књижевном пољу. Смисао малог простора књиге, пјесме или стиха неминовно продукује сваки пут другачију сензуалност и суптилност, а у таквом окружењу се онда искушавају снаге концентрације и сажимања, након чега, аутор може очекивати улазак у нови живот, у нови дискурс као претпостављени надсвијет. А управо тај надсвијет је рефлексија или замах новом стваралачком импулсу, у којем не само аутор, него и читалац, као настављач креативног стварања, препознаје до тада непознате менталне концепте, откива нове истине и она најтананија разумијевања која се пред човјеком отварају потакнута заумним трептајима пјесме.

Новица Ђурић и у овој збирци слиједи препознатљиву поетику, која се уочавала и у његовим ранијим књигама, па чак и у књигама прозе. Писац, међутим, не одустаје од творачког и новог у изразу, од оних обиљежја које у цјелини текста бивају кључни поетски оријентири, чији смисао у коначници постаје и смисао књиге „Бос по речима“.

Овај кратки осврт покушаћу да наставим уз помоћ ријечи Збигњева Херберта: „А сећање рађа савест.“

У овој књизи, као уосталом и у укупној поетици Новице Ђурића, издвајају се три кључна сегмента, три основне пјесничке преокупације – Бог, љубав и породица, односно традиција. Отварањем ове три категорије пјесник отвара и смисао цјеловитости тог тројства, односно хришћанска пространства у  којима је и троједини смисао човјека, као тајна над тајнама.   

Ако у претпостављеном случају покушамо да анализирамо феномен сна (претпостављено фантастичне категорије) и оног који сања, онда можемо рећи да уколико из тог система уклонимо сан иза његе више не постоји ни сањалац, односно онај који сања. Уколико у антрополошком смислу из једног комуникацијског система уклонимо језик, онда не постоји ни онај ко се њиме користи, он постаје немушт. Уколико на идентичан начин из човјека одстанимо мит, онда, по истом систему, не постоји ни онај који живи тај мит, односно онај који је на њему базирао своју људску – психолошку, историјску, традицијску, симобличку суштину.

Тек када постанемо свјесни чистог текста, постајемо свјесни и смисла пјесме. 

Након петнаест књига поезије, чињеница је да ће многи дијелови пјесништва Новице Ђурића на нашим просторима постати метафора, образ, односно одраз трансцеденталног, архетипског, оног праизворног које својим бескрајним и непогрешивим зрацима преноси дух или душу из једног у друго вријеме, из једног у други простор, «из других свјетова» у човјекову безграничност, или из човјекове безграничности у „друге свјетове“.

И типолошки приступ овом дјелу проналази везе међу догађајима, сликама, алегоријама или параболама, а посебно су, чини се, значајне такве везе међу догађајима и ликовима у различитим временским тачкама. Тако се у овом смислу филозофски или егзистенцијални приступ неком феномену препознаје у неколико различитих нивоа. Мијешају се елементи, уводе се пресијеци у пјевању, а књига, кроз посебан систем поетских интервенција, одједном, на изненађење читаоца, постаје документ. Ту аутор експлицитно развија неколико говора – један, који је у ужем смислу говор пјесме, односно њене основне нити, до онога што бисмо могли назвати говором породице, завичаја, односно затворених друштвених група...

Чињеница је да је овом књигом Новица Ђурић потврдио/учврстио своје мјесто у савременој лирици која настаје на српском књижевном језику у Црној Гори, једнако као што је недвосмислена истина да је његова поезија постала препознатљив изворник у савременој књижевности. Управо због ових чињеница, несвакидашње пјесничке енергије и посебности, и ова Ђурићева књига, као и сваки нови рукопис, увијек остају на искушењу. А баш то је, нема сумње, и најтеже.

И завршимо овако: „Поново се затворила и вратила у древна времена детињства, у епоху чуда када се могао оживети сваки мртав предмет“.

Ђорђе Брујић

Матица српска у Црној Гори

Подгорица, 12. јун 2014.